П О С Л Е Д Њ А М О Л И Т В А
Попех се на Хималаје, хтедох небо отворити,
ал` кад нога на врх крочи зен песника се укочи;
видех глупе камо плове и хтедох их успорити,
мисли моје из свемисли мôрах њима покорити.
Видех руљу где се скупља, нечастиве да подржи,
милија им лаж је била нег` истина знаменита;
тужна зен ми сузу пусти, није могла да издржи,
а блажених мисли пун сам као жена бременита.
О премили Господару, за ког` више да се пише,
разјарено – острашћени одапињу на мен` стреле;
многи веле и луд да сам, а ја волим још их више,
па те молим, о Пресветли, беоњаче да им беле.
Црвено им око гордо тера душу да ми свене,
отвор`те се, о небеса, под скут прими Боже мене.
© Branko Mijatovic 2024.god.
