Категорија: A – Objavite pesmu

Čežnja

Čežnja

Čelični okovi mesečevog sjaja
zlatnim lancima čežnje bez kraja
zalutalog putnika — mene —
odvode do tužnog kraja.

Svaki trenutak naš presta da postoji,
sve osim patnje, suza i boli.
Sumnja i nemoć svojim velom
sigurnim žarom noći
i zvezde za čas osvoji.

Tuga i bol svojim prisustvom
dane i sunce za čas udostoji.

Zaludno breme ljubavi moje
upijam kao plamen
što me vodi
do konačnog raja.

Nisu mi strani hladni jastuci sami,
nisu mi strani nemiri
čežnjom pred jutro okupani.

Oblaci beli, pusti, daleki —
dala bih jedan, samo da mogu,
u zalog za vreme i trene
kad bio si moj
i stajao uz mene.

Dala bih leptira, goluba belog,
sve što u vazduhu liči na lepo,
za jedan delić  trenutka večnog
da te vidim kraj mene srećnog.

Starica u crnom

Старица у црном

 Старица у црном чека                                     да неко дође  ,  

da neko za nju pita,

makar iz daleka.

Sama u crnom,

bez nade, u oblaku

tišine, sa sećanjima

od paučine, od prašine.

Samoća i očaj jednog

starog bića, očiju suzama punih.

Nada se, nadu ne gubi.

Starica u crnom, pogurena,

stoji da broji dane samoće

neće, jer se boji,

Da dođe neko iz daleka,

da se udostoji.

Ona čeka i uporno trpi

Telo joj drhti, a ruka hladna

da dotakne drago biće.

Duša joj gladna.

Sama u crnom,

od tuge i bola,

stiže je slabost i

gorka istina gola.

Zaborav i nemar

onih daleko

prejako boli.

I ako zaboravljena svim srcem ih voli.

Starica ćuti i bolno trpi,

sve je to život,

svojim tokom ide.

Saznanje je teši

da će skoro kraj

svim čežnjama,

svim težnjama

i da će, ne za dugo,

Mesecu 

u večni zagrljaj.

A Mesec je sa neba gleda 

I dok mu šapuće svoje jade

On ko da razume glavom joj se klanja i tužno je pozdravlja.

СЕЋАЊА – Сања Симеуновић

Време пролази,
сећање не одлази.
Човек у белом говори
како живот чине порази.

Неко лепше место
спремно је за тебе.
Где нема зла,
ни сумње у себе.

Тамо се нећеш мучити,
већ од Бога учити.

Растанци су болни,
мислиш да је крај.
Истина је супротна,
чека их Рај.

Привремени растанак
постаће поновни састанак.

Иако ћу до следећег виђења
оседети,
сећања на тебе
никада неће избледети.

СПОКОЈНА ПЕСМА – Милица Михајловић

Са собом не носим ништа, сем своје
душе горде. И неке успомене модре.
*
Када једном одем, засијаће Сунце,
процветаће руже, птице ће гнездо
своје свити, остаће лепота живота
док ће се мој претворити у спокој.

Када једном одем, биће то у тмини
краичку ока мога, у дубини тужне
душе, на обали небескога свода.
*
Волела бих да добијем крила на
ветру, да одем, да обришем сва
сећања и снове, да правим неке
успомене нове. Све бих другачије.

Сваку бих реч другачије рекла, свако
слово другачије писила и сваки дан
пуним плућима дисала и удисала.
*
Са собом не носим ништа, сем своје
душе горде. И неке успомене модре.

ШКОЉКА, ВАЛУТА СЈЕЋАЊА – Теодора Морача

Дао јој је шкољку
када се осјетила
далеко од слободе,
надајући се да ће је
прислонити на ухо и
запамтити хук океана.

Чула је шапат вјетра
док је носио тајне преко обале
и подсјетила се на прошлост.

Када је стајала пред таласима,
њене ране су остале заробљене
испод мистериозне плиме.

Ритам океана уносио је мир
у њену душу и у њену моћ да
буде дивља, али под контролом.

Свашта је држала у својој ризници,
али никада до сада ту блажену мелодију
шкољке – ситну валуту сјећања.

СПАЛИТЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАЊА – Емилија Младеновић

Тамо где постоје
пет годишњих доба
пролеће,
лето,
јесен,
зима
и злоба
– живе неки чудни људи.

Хране се добошарењем,
уместо воде жеђ гасе погонским горивом,
секундарне сировине,
роне у злоби,
терет сопствених лажи на плећима носе.

Тамо мрзе
и себе
и мене
и тебе.
Сопствени страх у костима их гребе.

Ако ниси попут њих знаће све о теби,
што ни сам не знаш о себи,
тихом руком система покушаће да изврше асимилацију,
да те зграбе, обликују као глину.

Уколико не знаш да свираш виолину, искомпоноваћу ти отпор на клавиру,
а ти упамти речи:

Залуд плешете по мом животу, разиграна стада, трагате без трага,
Кораке, ноте и ритам само ја знам,
нико од вас није битан.

Љубав сам и ожиљак стари,
пад и поновно буђење,
несхваћена туга, нечија дуга,
радост на длану,
песникова мисао.

Нисам само ово тело, кости и месо,
Ја сам смисао.
Јесам и што нисам, и гори и бољи од тога.

Ко је следећи?
Немам више питања.
Спалите ме после читања.

“НЕКАД СЛУГА, НЕКАД ВОЉЕН, АЛИ ВЕЧНО РОБ!” (СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЛОКА) – ДУШАН СТОЈКОВИЋ

“НЕКАД СЛУГА, НЕКАД ВОЉЕН,
АЛИ ВЕЧНО РОБ!”
(СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЛОКА) – ДУШАН СТОЈКОВИЋ

Ноћ,
улица,
фењер,
апотека…
Ужасне су вечери.
Јесен позна
доноси
мраз,
хладноћу
и твој глас.

Ти у поља,
без повратка,
оде.
Њих
дванаесторица
не обраћају
пажњу.
Они читају
песме.
Само
једна
незнанка
спрема
снежно вино.

Неповратно
си отишла
у поља.

Поље божурова – Данијела Нела Јевремовић

Ја, потомак Немањића,

Лазара и Обилића

не дам да ми некрст ломи крст!

Не дам своју Патријаршију,

Љевишку и Грачаницу,

свету земљу, жилу куцавицу,

родну груду, ћирилицу.

Не дам поље божурова

нико је из крви мојих прадедова!

Не дам орла, крила соколова,

ни звездано небо изнад Косова.

Не дам звона дечанска

ту је моја вера исконска,

не дам храст и орах,

стазу којом хода монах!

Не дирајте ми светиње

пусте аветиње

то је увек било моје

оку и души свето је!

И ова суза  што кане

над иконом Богородице

стићи ће вас кад овоземаљско стане.

 

Ту, у цркви поносне Лазарице

молише се мајке за синове јединце,

исплакаше очи “косовке девојке”

док чекаше са Кошара момке.

Памти црква Лазарица

сва та вером обасјана лица,

кад се у њој причестила војска

Христова чета мученика.

Помози свети дане, Видовдане

да се њихова душа у висине вине,

да процвета поље божурова

на слободној, српској земљи Косова!

Објавите песму

ПРИЈАВИТЕ СЕ на сајт, ако сте регистровани члан и OБЈАВИТЕ своју песму. Ако нисте, прочитајте остатак упутства!

Поштоване кoлeге песници, у складу са развојем интернет технолигија, можете и сами да објавите своју поезију и на БЛОГУ ПоезијаСРБ – www.poezija.rs.

  • Једини услов за то је да се, ако до сада већ нисте, региструјете за БЛОГ ПоезијаСРБ тако што ћете мени на маил: pesnik@poezija.rs послати Вашу жељу и податке у складу са Правилима за објављивање.

    * КАКО ДА ОБЈАВИТЕ СВОЈУ ПЕСМУ НА БЛОГУ ПоезијаСРБ ЈЕДНОСТАВНО: (упуство важи за рачунар и телефон)…
  1. Региструјте се за БЛОГ ПоезијаСРБ у складу са ПРАВИЛИМА ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ, тако што ћете послати податке о себи на емаил pesnik@poezija.rs .
  2. Пријавите се на БЛОГ под вашим корисничким подацима, тако што ћете у делу ПРИЈАВИТЕ СЕ кликнути на линк пријава .
  3. У корисничком панелу БЛОГА изаберете ставку НОВИ ЧЛАНАК (горе на врху – лево).
  4. Испод наслова ДОДАЈ НОВИ ЧЛАНАК упишете наслов песме и Ваше пуно име и презиме.
  5. Затим у табели испод разних иконица ископирајте текст Ваше песме и са десне стране означите КАТЕГОРИЈУ са Вашим именом. Зашто је важно да означите КАТЕГОРИЈУ? Зато што тако добијате, фактички свој сајт. Наиме. кад кликнете на КАТЕГОРИЈУ са Вашим именом и презименом, све Ваше песме (ако сте правилно обележили КАТЕГОРИЈУ) биће на почетној страни сајта.
  6. И на крају кликните на линк ОБЈАВИ (са десне стране) и то је све, Ваша песма је објављена!
  7. Молим Вас да не објављујуте Ваше песме једну за другом, тј. да између Ваше две објављене песме буду песме других песника (бар 1).

Све је тако лако и брзо! Ваша песма се одмах види! Зато – објавите сами своју поезију, на БЛОГУ ПоезијаСРБ кад пожелите!!!

Љубодраг Обрадовић, уредник сајта  Ljuba