Месец: октобар 2024.

OKTOBARSKA NOĆ – Ivo Torbica

OKTOBARSKA NOĆ

Suvo lišće, pod sporim i olovnim korakom, šušti.
Nova jesen je, al’ pečeni kesten više ne miriše.
Još jedna nada tone. Sa grane života se ljušti.

U iluzijama, još uvek se nedodirljivošću trujem,
Svim našim snovima i dugim besanim noćima.
I ovu praznu i nemirnu, bez srama, psujem!

Najradije, po hladnoj zemlji, sada bih se valjao,
Da više nikada ne poželim da sam čovek živ,
Jer nema onog o čemu sam uvek budan sanjao.

Običan sam prosjak, koji za zrno ljubavi moli.
Ove kišne oktobarske noći opet tumaraću sâm,
Do poslednjeg udaha, kad bude prestalo da boli.

БУДИ МИ УТЕХА… – Сандра Миладиновић Марја

БУДИ МИ УТЕХА…

У једном трену тако га волим
да бих му душу предала
ал бол је ова мој Боже јача
од слатког севдаха……

Све чешће фале очи
што пију,драже од уздаха,
срце да стане марила не бих
некад је утеха…

РЕФРЕН

-Ко да си проклет
зашто ме нећеш
а желео си ме сву
и све ти дадох
ко птица крила
а добих несрећу!

Учини корак
погледај небо
отерај сумњу и страх
горак је укус ових суза
поплаве гуше ми дах…

Напиши барем
реч која лечи
молитву као стих
ех кад би знао бесане ноћи
и мој нечујни крик!

(C) Сандра Миладиновић Марја

Песма за певање

Domaći Zadatak

Niko nikad nije umro.

Nema poruke nema poklona. Nema šume nema širine. Nema tajne nigde se ne ide. Nema je nevina žrtva koja nikad nije umrlа. Smeje se u sebi. Ove reči naravno nisu moje reči.

Ranjenike nisu ubili sve su žene poštedeli.

Netačne su nejasne vesti o nesrećama. Epidemije su samo masni poljupci.

Otmičari su nas vratili porodicama nakon par minuta. Hteli su da nas pogledaju izbliza

dodirnu nam kosu. To je sve.

Rat je samo mekani pohod nad povečerjem. Izgnanstvo je dobra prilika za nov početak u novom gradu punom negovanih drvoreda.

Ja sam neuništiv

naravno to nisu moje reči.

Istim hodnikom u istom svetlu isti smeh iste opomene. Moja mladost je savršena ja sam netaknut.

Ja sam u novoj zemlji novom gradu.

Bolesti nisu opasne niko nikad nije umro niti će umreti i sve što govore nije tačno jer atlasi tumora su zastareli i barokni.

Oni su deo zavere protiv kretanja protiv disanja protiv pevanja protiv mene protiv predsednika.

Deca ne mogu da dobiju rak.

Sve je objašnjeno ali niko nije znao jer

niko nikad nije umro

niti će ikad umreti.

To su nečije reči ne mogu da se setim čije. Ja nisam kući već trideset godina. Ne znam put i možda ne bih ni prepoznao kuću.

Sećam se

na stolu otvoren udžbenik

sveska grafitna olovka

već trideset godina.

Domaći zadatak nikad završen.

КАДА СУМРАК – Саша Козић

 

КАДА СУМРАК

Када сумрак,
прошeта по крововима града
и када се проспе по улицама,
ноћ је започела, своју причу.

Тада ноћне птице,
започињу свој лет.
Неке пишу, цртају,
плачући причају о бoлeсти,
о себи. Настави са читањем “КАДА СУМРАК – Саша Козић”

Песма месеца септембра 2024 године,по избору Љиљане Тамбурић је сонет Љубодрага Обрадовића СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
таласи полако жеље нам односе.
Никад да загазимо у исту реку,
и схватимо шта то таласи доносе.

Увек помислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, данас се спотакнемо опет,
то проклетство судбине од нас не бежи.

Истине се губе и полако вену,
заблуде су опет све веће и веће,
а још на љубав чувамо успомену,

и те драге дане, прохујале среће.
Све реке ка ушћу, неумитно теку,
односе нас и кад пливамо уз реку.

Настави са читањем “Песма месеца септембра 2024 године,по избору Љиљане Тамбурић је сонет Љубодрага Обрадовића СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ”

ЂАВОЉИ ПУТ

ЂАВОЉИ ПУТ

Ево дође наопако доба,
ђе свак` жели да свашта опроба,
и да буде ђе му мјесто није,
ово никад није било прије.

Нема више катуна и села,
нити има квалитетних јела,
све је мање здравога живота,
те, не ваља ова нам работа.

Свуд` су празне колибе и куле,
нема свирке од чобанске фруле,
нити игре, пјесме ни` сијела,
јер нам празна постадоше села.
Нема више игранки ни` прела,
сва се дружба на интернет свела,
куће зјапе као авет пусте,
оде народ у градове густе.

А, градови посташе тијесни,
те у њима, људи су бијесни,
у станове мале су збијени,
наметима бројним изнурени,
међу масом, ал` су усамљени,
и сви као да су безумљени.

А, ђе пчеле пољима не зује,
и ђе цвркут птица се не чује,
ђе потоци не хуче низ хриди,
ђе излазак Сунца се не види,
и ђе плаво небо се не блиста,
а за пиће вода није чиста,
и ђе нема шума и ливада,
и ђе често мутна киша пада,
и ђе оро сури се не вије,
и ваздуха ђе чистога није,
ђе ријека бистра не жубори,
ђе се живи разговор не збори,
ђе с` не вију соколови сиви,
ту ни човјек не треба да живи!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Петроварадин, на Петровдан 2021 љета Господњег