Ознака: misaona poezija

SVE SE MENJA

Sve se konstantno menja
I nikad više ništa neće biti isto.
Čak i ovaj tren, za sekundu,
Postaće deo prošlosti i sećanja.

Kreneš li napred, nema više stajanja.
Isuviše toga te tek čeka –
Neki novi susreti i izazovi,
Bogati i vredni sadržaji,
Iako često pomisliš da je previše toga
Izvan tvoje snage i domašaja.

Ponekad zaglušiš svoje korake,
Isprljaš svoje ispeglano i čisto odelo.
Zna da ti se javlja zebnja,
Tinjaju strahovi od nepoznatog i novog,
Dok kasno stižeš
Na neke važne stanice života.

Sve se menja,
I nikad te isti ljudi zauvek neće okruživati.
Najradije bi zadržao ovaj čas,
Ili bi pak pobegao od svega, negde daleko.

Menjao bi rado
Sve ono što promeniti ne umeš,
Ili što umnogome ne zavisi od tebe,
Gubeći pritom onaj najvredniji deo sebe,
Nenadoknadivo vreme,
I čitav smisao svog prekratkog života.

AKO UMRU SNOVI

Ako umre i poslednji sanak moj,
Ako nestanu svi nasmejani, vedri dani,
Bolje da me nema više.

Čemu let, bez jakih krila i nadanja?
Čemu pesma, koju niko nikad ne peva?!

Ako sa porazima, padnem i ja,
Ako u nevolji zauvek ostanem sam,
Neka se sa zemljom i travom,
Pre vremena, stopim.

Čemu ovaj život, ako glas tišine
Uporno dolazi i kuca na vrata?
Čemu sve, kada svoj korak sve teže pratim,
Na putu, kojim samo usamljeni idu…

TRAŽIM

Tražim
i verujem da ću pronaći.
Tražim samo dobro,
tražim samo pozitivno.
Tražim sve ono
što nas čini ljudima i velikima.

Tražim
nekad možda i previše.

Tražim
zrno nade,
trenutak pažnje,
malo ljubavi,
nešto poverenja;
Tražim zračak topline i svetlosti,
poput one nebeske što nam život daje.
Tražim
i ne posustajem u tom traženju.
Tražim,
jer verujem da to postoji.

Tražim
i verujem da ću pronaći.

ŠTA ĆE TI NA KRAJU OSTATI

Čoveče, kuda svakim danom stalno juriš,
Kao da nećeš stići tamo gde si se zaputio?
Obučen u nedobno odelo od večne bojazni,
Prestaješ da grliš i ljubiš sebe. Zar to želiš?!

Ko li te rekama bez jasnog toka navodi,
Pa ne prestaješ umoran ići u susret tome?
Ne dođe li ti da to zdrobiš i odbaciš od sebe,
Kada u slepom koračanju škrtariš na sebi?!

Telo tvoje nije meta za pogane reči i koplja,
Isprazne i hladne poglede, bez saosećanja.
Tvoja duša nije platno po kom svako škraba.
Odeš li od sebe, šta će ti na kraju ostati?

Trgni i osvesti se! Na želje i snove pomisli!
Izuj stare cipele pune kamenja, prašine i mulja.
Zavoli nešto više svoje i sva ona bliska srca,
Koja te neće nikada baciti u živi pesak i blato.

Boli i duboke tišine pusti da odlete u mrak.
Na vedrom nebu zvezdu vodilju iznova potraži.
Možda te ona baš noćas na pravi put uputi,
Na neka zelenija polja srećnijeg te odvede.

PROLAZI ČOVEK, A NE VREME

Prolazi čovek
a ne vreme.
I dok to shvatimo
život je ostao iza nas.

Vreme nikog nije čekalo.
Mislimo da će nas nešto
stalno čekati,
a neće.
Nikog nije čekalo
niti će.

Prolazimo –
poput konja, koji livadama jure,
poput jata ptica u ranu jesen,
poput prvih praznika u ranu zimu,
poput topljenja snega u rano proleće,
poput pšenice u rano leto,
poput zalaska sunca,
poput najlepšeg detinjstva,
onog bezbrižnog,
nevinog i
radosnog.

I samo dok smo se okrenuli
život je ostavio svoje tragove
na putu smeha, suza, sreće,
radosti i tuge.
Neki su dublji,
neki jedva vidljivi,

ali svakako obeleženi
na stazama koje vode sve nas
do istog cilja,
do iste one stanice i luke,
koja su naša konačna odredišta.

Zato,
hodaj i plovi podižući
što veći talas
da znaš zašto si se rodio
i da tvoj prolazni i kratak život
ima punog smisla.

Jer,
prolazi čovek
a ne vreme.

I dok to shvatimo

život je ostao iza nas.

GLADNI ČOVEKA

Gladni smo, iako siti,
Gladni smo, ali čoveka.
Zatvoreni i sakriveni,
poput kakvog bisera u školjci.
Izgubili smo pojam čoveka.

Šta on zapravo predstavlja?

Ima li ga na vidiku,
iako je gomila ljudi ispred tebe?

Da li su tu kada interes nestane?
Da li su tu kada više ne trebamo jedni druge?

Nestaju,
poput sunca u sumraku,
poput meseca u osvit zore.
Nestaju,
kada im više nismo potrebni,
kada su ostvarili ono što su naumili.
Vraćajući se tako licemerni
u svoje ljušture ljudske bede i sirotinje,
glumeći biser,
a, zapravo,
od pravog bisera i njegovog sjaja – ni traga!

Gladni smo, iako smo utolili glad,
Gladni smo, ali čoveka,
onog iskrenog,
onog čistog srca,
onog plemenite duše.
Čudna je to glad,

Glad koja je uvek prisutna,
Glad koja je sve veća,
Glad koja nikada neće biti utoljena
jer je previše bisera lažnog sjaja,
zatvorenih u školjkama egoizma,
i tako zatvoreni ostajemo podjednako beda i
gola sirotinja,

Sirotinja, gladna i žedna svega onog
što nas čini čovekom!

DOM

Nasred trpeze je vruća pogača.
Odmah do nje, stoji sok od višnje,
Kao i omiljeni kolači od rogača,
Dok traje majčinog glasa slušanje.

U velikoj peći tiho pucketa drvo,
Koje najavljuje hladnije i kišne dane.
Otac, po običaju, nazdravlja prvo,
Izgovarajući glasno tople reči, birane.

Napolju se čuje lavež stare keruše;
U blizini i bogati cvrkut nekih ptica.
Sa njima pevaju naša bića i duše,
Kao i poslednja, na cvetu, latica.

Ispred kuće maše stara lipa, prastara,
Sa koje opadaju listovi, umorni i sivi.
Pored nje su orasi, kao i šljiva stara,
Kojima se uvek svako raduje i divi.

U ovom toplom domu ljubav cveta.
U njemu osmesi nikada prestati neće.
Nosiću ga u srcu, čak i na kraj sveta,
Na lađi, punoj sete, radosti i sreće!

TUŽNE SU STARE ADRESE

Neke adrese zauvek napustimo,
Al’ one ostaju deo svih nas,
Kao jedna od mnogih životnih epizoda.

Koja nepoznata lica u njima svoje radosti i tuge
Sada među sobom dele?
Da li im, ko meni, znani stari zidovi čuvaju
Poneku tajnu?

Zašto sam i noćas ka njima,
U neukrotivim mislima,
Bez ikakvog razloga i smisla, pošao,
Znajući da na tim starim i prolaznim adresama,
Odavno više ničeg mog,
Sem bledih sećanja i uspomena,
Ne postoji?!

NIJE ŽIVOT STAO

Rodiš se
I udahneš život punim plućima.
Raduješ se svakom danu,

Ali mladost tako brzo dođe
I još brže prođe,
Dok još nisi ni trepnuo,
Dok mu još pošteno nisi rekao „Zdravo”.

Hiljadu je želja ostalo ‒
Onih najlepših,
Onih najdražih,
Tebi, naizgled, neostvarivih.

Ali, ipak,
Za neke moramo sačekati
Neko drugo,
Neko lepše vreme,
Jer ovo sivilo im
Ne pruža šansu i priliku,
Ne da im mira!

Puštaš da ti duša luta,
Dok je telo umorno od svega,
Ponajviše od lažnih nadanja i očekivanja,
A najradije bi i ono lutalo,
Jer unutrašnje oluje i vetrovi su prejaki,
Nalik kakvom tornadu
Koji nam razara dušu i srce i
Ne da spokoja,
Ne da drugu priliku!

A tolilko vape za tim ‒

Kao žedan vode,
Kao biljka sunca,
Kao ratnik pisma!

Neka te život
Opet zavede.
Dozvoli mu da te podseti
Da si živ
I neka ti pruži njegov najbolji deo.

Želiš njegove najlepše mirise,
Vence ispletene radostima,
Ukrašene smehom,
Okačene o zid tvoje duše,

Jer
Život nije stao!

Na pola puta si došao
I ne želiš stati,
Sad kad je najlepše,
Sad kad je razlog više nastaviti put,
Onaj najlepši,
Ispunjen novim nadama,
Očekivanjima,
Vencima ljubavi –

Bez gorčine,
Bez poraza,
Bez padova!

Izbori se za svoje vence sreće –
Za plamene strasti,
Za sve one pozitivne stvari,
Za jutra bez sete i tuge,
Za sve životne mirise,
Za spokoj duše i tela,

Jer to duguješ sebi
I svima onima kojima si bitan!

U tim najlepšim trenucima,
Seti se i onih najdražih
Koji nisu više sa nama.

Upali im sveću
I čuvaj ih u lepom sećanju.
Prolij neku čašu vina ‒
Onu čašu, namenjenu svima njima.
Otrgni ih od zaborava!

I zato,
Udahni život punim plućima
Kao onog dana
Kada si se rodio,

Jer
Život nije stao!