Загледам ли се у себе наћи ћу тишину
Тишина је сестра самоће.
Пред огледалом, као пред дрветом
познања добра и зла,
као пустиња, немам чак ни сенку.
У којој соби или гробу још увек спавам?
Окруних над смрћу бели љиљан
свог ћутања и бола.
Ни трунке радости у овом повратку нема,
док бдим над својим властитим сном.
Шта вреди што ништа заборавио нисам?
Морам да измерим на кантару читав живот,
зло и добро које сам починио,
успехе и промашаје, опроштаје и кривицу.
Да тражим више, не смем,
да дам, немам шта.
Мој кукавичлук пружа судбини
последњу прилику да устукне.
Кажу да се једино планине не срећу,
а лађа на коју се нисам укрцао,
то је лађа мог путовања.
Црно је сунце будућности!
Само једна жалост застаје за трен
на прагу моје душе, погледа ме
и прође, смешећи се….
Месец: септембар 2024.
TAKOVO-Miroslav Krnjeta
Grmi zemljo zvoni crkvo
rode svi na zbor u Takovo
Miloš pod barjak zove
ustaj Srbijo seci okove.
Za svaki kamen naše Srbije
ustajte braćo udrite spahije,
krv svoju u zavet dajemo
slobode seme za pokolenja sejemo.
Juriš na kule sultanove
u vatru Srbi na turske topove,
za slobodu rode svi u glas
eto mene eto vas.
ПРОВИНЦИЈАЛАЦ – Љубодраг Обрадовић
ПРОВИНЦИЈАЛАЦ
Устајеш рано, на рад полазиш,
своје снове досањао ниси.
Стари комплекс жилама пролази…
Из забите провинције ти си.
Одувек сумњаш много у себе,
можда и ниси за развој света.
И јутрос ти опет срце зебе,
да ли и коме твој занос смета?
Пишући те риме пуне чежње,
откуд идеја да нешто ствараш?
За “елиту” ту си жито да жњеш,
а песмама их само умараш.
Збиља се само сновима мења!
Песма је занос за поколења.
ВИТЕЗ У МЕНИ – Сандра Миладиновић МАЈРА
ВИТЕЗ У МЕНИ
Повремено се питам
док кружим путањом дана
да ли јој успешно врдам,
обмањујем стварсност и сањам?
У очи гледам и причам
а уствари сам далеко
безнађе душу ми гуши…
Немој да посумња неко!!!
Тупи ме погледи море
речи без смисла трују
отерам руком ту муњу
и светлост одагна струју!
Настави са читањем “ВИТЕЗ У МЕНИ – Сандра Миладиновић МАЈРА”
МОЖДА СУ СЕ -Здравка Пап
Можда су се
Састала надахнућа
И изгребала очи незнању
Можда су себе
Прехладиле емоције
И постале камен у срцу
Можда су се
Забрадиле жеље и
Нису смеле да проговоре
Можда су се
Причале приче да су ти
Сестру и брата донеле роде
Можда су се
Састали исти и различити
И нашли заједничко решење
GLADNI ČOVEKA – Ivo Torbica
GLADNI ČOVEKA
Gladni smo, iako siti,
Gladni smo, ali čoveka.
Zatvoreni i sakriveni,
poput kakvog bisera u školjci.
Izgubili smo pojam čoveka.
Šta on zapravo predstavlja?
Ima li ga na vidiku,
iako je gomila ljudi ispred tebe?
Da li su tu kada interes nestane?
Da li su tu kada više ne trebamo jedni druge?
Nestaju,
poput sunca u sumraku,
poput meseca u osvit zore.
Nestaju,
kada im više nismo potrebni,
kada su ostvarili ono što su naumili.
Vraćajući se tako licemerni
u svoje ljušture ljudske bede i sirotinje,
glumeći biser,
a, zapravo,
od pravog bisera i njegovog sjaja – ni traga!
Gladni smo, iako smo utolili glad,
Gladni smo, ali čoveka,
onog iskrenog,
onog čistog srca,
onog plemenite duše.
Čudna je to glad,
Glad koja je uvek prisutna,
Glad koja je sve veća,
Glad koja nikada neće biti utoljena
jer je previše bisera lažnog sjaja,
zatvorenih u školjkama egoizma,
i tako zatvoreni ostajemo podjednako beda i
gola sirotinja,
Sirotinja, gladna i žedna svega onog
što nas čini čovekom!
AKO МОЖЕШ? – Сандра Миладиновић Мајрa
AKO МОЖЕШ?
Издај ме сине,
умрећу ти у ропцу
нестаће све реке
којима сам пловила
и тајне које сам
чувала због тебе,
све тешке опсаде
које сам у крви ломила,
и стење узданица где
су цвркутале зебе!
Нестеће врбаци
којима сам косе плела
туговала и веселила се
како је наилазило
Издај ме сине
Ја сам ти пелен
у полен вејала
А ти би без стида
рођеној колевци
Сунце угасио?
MOKRI SNEGOVI
Hladna će zima svoje ruke sklopiti
goli će ostati samotni bregovi
sa neba će beskrajnu tugu topiti
novembarski ledeni, mokri snegovi
I opet će fijuk tišinu da slama
sa razboja hladnog novembarskog tkača
od tanane svile satkaće jelama
biserne toke na kragni ogrtača
Zacviliće vetar kroz čestere guste
tražiće izdanke proklijalog slada
da prekrije snegom oranice puste
da pod njim iznikne nežna duša mlada
Al’ zalud će zima sve odore šiti
tiho jezde topli vetrovi sa juga
snegove će mokre brzo otopiti
opet će u srcu carovati tuga
Čekaće u tami sve dok zima mine
šumom ozelene samotni bregovi
da se kao čežnja na grud’ma raspline
da zanavek caruju mokri snegovi.
autor
Jovica N. Đorđević
У ИЗНАЈМЉЕНОМ СНУ-Здравка Пап
У изнајмљеном сну
Понекад залутам
Између тебе и мене
И сабирам жеље
И трчим испред тебе
Да те обрадујем
И никад задовољна
Игром и жељом
У срцу и души
И заборавиш да живиш
И смејеш се сам себи
И чекаш мир у души
НЕ ПИТАЈ-Здравка Пап
Просветли
онај део мене
који не зна
где припада.
Отерај
ђаволе мисли
и закопчај срце,
нек остане мало
радости и среће.
Не зови ме
да те лечим,
морам излечити себе
од бола, туге и патње,
што си донео у моје срце.
Не питај ме
да ли те волим,
кад видиш да сваку твоју
црту лица упијам у себе и
твојим осмехом будим сунце.