OKTOBARSKA NOĆ
Suvo lišće, pod sporim i olovnim korakom, šušti.
Nova jesen je, al’ pečeni kesten više ne miriše.
Još jedna nada tone. Sa grane života se ljušti.
U iluzijama, još uvek se nedodirljivošću trujem,
Svim našim snovima i dugim besanim noćima.
I ovu praznu i nemirnu, bez srama, psujem!
Najradije, po hladnoj zemlji, sada bih se valjao,
Da više nikada ne poželim da sam čovek živ,
Jer nema onog o čemu sam uvek budan sanjao.
Običan sam prosjak, koji za zrno ljubavi moli.
Ove kišne oktobarske noći opet tumaraću sâm,
Do poslednjeg udaha, kad bude prestalo da boli.
