Добродошли!
МОРЕ СПИ
У тишини биљки трава, море спава,
вали разносе премоћ сплина,
ветрови даљином пркосе,
мера је овде, слепа дубина.
Из благости залутало јуче,
тишина још као да свира,
свуда пролио се мук
и он се чује као звук.
Милиони шкољки по дну,
цртају снове плаве,
пустиња морска се буди,
у једном спојени, величанство морско,
са њим мали људи.
Пролог, мајка и сан,
сан, мајка, пролог и ја.
Залуд је све што сја,
сваки петак, метак и мрак.
Залуд је сат што обеси дан,
украде грам ничега.
Пролог, патња и јад,
сан је све што сам снио,
сваки пређени пут што му име знам,
чезнем да прилог вам дам.
Залуд је свако свето слово,
чак и оно што сам волео,
волео и буном је клео,
убраше и моје дуње неко.
Пролог и јад, дуња и још јаднији ја,
са прологом у глави,
што без лажи, лажем.
Чезнем да ти пролог дам
и кажем сан,
што сам синоћ снио.
Јад, љубав и бдење,
појешеће нас мрак
има да нас сатре за крај.
Поново лажем, а мрак је
и лажем да је мрак,
само да те сањајући угрејем,
а ти на покопу осветли мрак
и знај, бдење је за двоје…
Веселин Мандарин
Под Банатом лежи, моје родно место,
и кад тело иде, душа ту је често.
У њему је свемир, запалио дане,
па се стари кравар, спрема за аманет.
Не немој да свираш, оне тужне песме,
пашњаци су ведри и ветар се веје.
Опрости ми село, сваки корак нови,
без тебе је живот, залуд да се бори.
Једне кобне ноћи, песму ја сам снио,
о љубави вечној и о сузи бистрој.
У њој се и тужни радују,
мртви још увек станују.
Када затворим очи и ноћи се предам,
и под ратном гором, тебе смрти не дам.
И кад сумрак вазда, под Иђошем сине,
родиће се песник, да о селу пише.
Болне своје ране, дижем у висине,
под Иђошким брегом, једна кућа дише.
У њој живот тече и песме ми пише,
умрем ли и одем, Иђош ће да дише.
Веселин Мандарин
Postavio ljuba-trebotin. Procitano 1205
SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović 2006-12-21 22:04:52
Šta će reći Jurij, kada stigne iz Aldana u Kazanj?
Reći će da nije mogao protiv onoga, od čega je sazdan.
Kad je ljubav u pitanju, e, tu se ništa ne može,
govorio je pesmom, al’ kada ih je zatekao, govorio je nožem.
Anton je bio njegov najbolji drug iz gimnazije, i skoro pobratim,
Ali kada je video Anu u njegovom naručju, nisam uspeo da ga odvratim.
I evo, posle dvadeset godina čekam ga na železničkoj stanici,
bolje je i u Sibiru ceo život, nego u Moskovskoj samici.
Prošle zime mi je Petar doneo njegovo pismo, pisano s obala Lene,
rešio je da se po cenu glave vrati u rodni grad, i na proleće će da krene,
Pisao je i kako je radio sve od Čukotskog do Karskog mora,
i kako su mu ruke odebljale od žuljeva, i lice mu je izorano od bora.
Pisao je i kako pucaju breze od silnog mraza i zime,
I kako samo vetar u toj praznini cvili njegovo ime.
Sretao je kaže, razne ljude, i prevarante, i prevarene,
one uplakane, koji sve to nisu podnosili, ali i one od stene.
Настави са читањем “SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović”
У ТРИ БОЈЕ
Не треба много објашњавати,
боље ћутати,
у себе треба помислих,
често залутати.
Једном тако одшетам,
близу малог прста, ноге своје,
време да скратим,
ухвати ме паника века,
како да се вратим?
Ипак сретох срце своје,
истим ритмом куцало је,
патриотски,
у три боје.
Не спомињи помоћ,
не лажи ме истином,
док по магли уздишеш.
Завараваш љубав и љубавнике,
украдеш оку поглед,
а да не трепнеш.
Замишљаш чежњу у црном огртачу,
која зјапи од болова.
Поново си ме љубави одљубила,
док си ми тело расула по ноћи.
Миришем на грех и јадо што се риче,
не познајем твоје стазе,
и није ме опекла радост.
Лутам и заплићем речи,
док бројим године што се пале.
Не спомињи мирисе моје,
док ти крваве руке красе и
оплакујеш сваки прах прашине.
Не подносим лажи,
не познајем љубав
и нисам одавде.
Умрећу и нећу те угледати,
мртваке сам под своје узео,
не спомињи љубав и иди од мене,
и заблуда се пред стрепњом клања.
Веселин Мандарин
REČ JE LEK I OTROV
Reč je lek i otrov
U čoveku cvet
I korov
Čitav život stranac
među svojima
među strancima, svoj
Ne govoriš im jezik
Nit razumeju tvoj
U nizu brojeva, broj
Što se ne uklapa
Kao statistička greška Настави са читањем “REČ JE LEK I OTROV – Nebojša Stanojković”
Oprosti Bože, meni ne sudi
mesec joj osmeh u nedra skrio
utopih oči na njene grudi
buknu mi želja, grešan sam bio
I ništa mi ne bi od nje preče
ugledah sjajnu božansku vilu
kako joj greh sa usana teče
raskošne grudi, mekanu svilu
Htedoh da naspem u putir sveti
božansku rosu njenih bedara
nad njenim grud`ma zanavek bdeti
k`o verni sluga moćnog vladara
Prosu se rosa kad putir pade
o Bože sreće dal` negde ima
zalud mi snovi tvrđave grade
kada ih java grubo prožima.
autor
Jovica N. Đorđević
Песма 2023. године је песма: Андреје Ђ. Врањеша – КАД ПРСТ
НЕ ВИДЕ ОЧИ
Андреја Ђ. Врањеш
КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ
Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.
Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.
Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.
У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.
Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих ову оставио.