Јелени што Аном је зваше- Веселин Мандарин

Screenshot

Та усна што отпише коров и мраз
по минусу љубише без да љубити зна.
Те љубави велике што код Андрића сам срео
погледаше и у моје стазе да виде ми место.
Дочекаше их око једно, једно око
што дубоко је у тами.
Друго спава и по дану сикће.
Зар је свеједно ово друго или није?
Друго око спава под јабланом
док своје тражи по пустињи
ноћ и поново ноћ ми клизи низ пете
убраће бојим се и ово прво ми дете.
Зашто сам уснио песму сваку?
Песму сам уснио танку,
танак као лист папира
Андрић нема мира.
Низ Божије стопе и стотину залуда
залуд да је свака ћутка што сам снио.
На крају ћу подлећи подливима
што низ песме часте грехе.
Шта је у тами?
Помоћ мудро на уснама стави
клони’ те се љубави грешне
нека крв ме твоја памти
и по теби ће песак излити.

Веселин Мандарин

СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш

СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ

Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томислава Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ започео правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали а да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно испитана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из краја овим занатом познатих из Перазића дола, на први поглед сликао је лагане слике, изразите, биле су блиске соц, реализму. њему надмоћне он их je бранио , да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је,  да су били савременици.

Настави са читањем “СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш”