Чезнем за сазнањем- Веселин Мандарин

Screenshot

Чезнем за сазнањем
да ли краће траје живот или смрт
док стрепим у јарак да забацим главу
па низ ветар питања бацам
као болест док по телу хара.

Упитам сваки део прашине
да ли се вреди од ваздуха скрити
па ме песак под ребрима буди
нит је веран нит се трава роси.

да га казниш и под своје узмеш
оплакаће и тебе киша
па ћеш мокар да се сладиш.

Screenshot

ОГРЛИЦA СТИХОВA – Латинка Ђорђевић & Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић

Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић

Латинку Ђорђевић сам први пут упознао 20. 1. 2006. године, када је на сајту www.poezijascg.com објавила своју прву песму РУМЕНИ КОЛАЧ  и тако почев од тог дана постала наш члан и сарадник ПоезијеСРБ. И та сарадња траје до данас!

МАЈСКО ВЕЧЕ – Латинка Ђорђрвић  – Прочитано: 482
Постављено – 22. Јануар 2006. г. @ 19:53:56 ЦЕТ
https://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/modules.php?name=News&file=article&sid=112

МАЈСКО  ВЕЧЕ

Боја пенушавог мора,
рузмарина и црвеног вина,
ватра у мени.
На  песку,
ношени шумом таласа,
занесени.

Срце стрепи
од обиља живота
и душа трепери.
Трен је, да је поклоним.
сад или никада,
најдражи,
теби.

© Латинка Ђорђевић 2006

  Настави са читањем “ОГРЛИЦA СТИХОВA – Латинка Ђорђевић & Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић”

Трагови

Превише горд да ишта схватим,
Ја носим своје тесно одело,
И причам свима, свима се хвалим,
Како сам насликао ремек дело.

Вукао кичицом лево и десно,
Како бих спојио боје на платну,
Да створим најлепшу слику на свету.
Додавао црну, понекад златну,

И причам смело, причам све брже,
Описујем сенке и ситне детаље,
Публику држим у заносу своме,
Део свог ега преносим даље.

А да ли је слика заиста лепа,
Да л’ ишта од овог на платну стоји,
Није ни битно, то није суштина,
Све док реч моја по публици боји.

И кад сви оду, распрши се слика,
Нема ни платна ни шарених боја,
Остаје пејзаж од празних речи,
Замукли звуци и душа моја.

Да ли речима осликана слика,
На лажном платну и без папира,
Може да траје као мелодија,
У звуку ветра вечно што свира.

Да ли се може та крхка слика,
Са трагом у стени поредити,
И шта ће од тога да чува тајну,
Да ће ме сутра и занавек бити.

Без жудње да данас прикажем себе,
Као сликара великог ега,
Бирам да траг оставим за своје,
Да се са тиме ослободим стега.

Да будући моји кроз поколења,
Носећи крст мој и моје бреме,
Поносно упиру прстом у мене,
Да вечно будем путник кроз време.