Месец: април 2024.

Шта ако је због мене- Веселин Мандарин

Шта ако илузија живи у телу,
док плачем и стењем за тобом
па сваки порушени сан
жалим што нисам са собом.
Не жалим за тобом
и нисам за лажи
жалим за за собом
јер те срце памти.
Није одлазак крај
док под крајем вири стрепња
родна и поливена сузама
што сећању прича о љубави.
Не познајем себе
и тебе без мене
па навиру чежње рујне
пожеле да погубе дане
сруше ми сате
и опеку ране.
Шта ако преболиш
оно што ниси волео
па се скрасиш поред себе саме
опишеш животне путе
и помислиш још једном наме.

Веселин Мандарин

Љубав у мају- Веселин Мандарин

Pesnik i glumac.

Бојим се крпити љубав
док будна по ноћи тоне
све што је срцу далеко
по шавовима клизи и оде.
И шта нам пева мај?
О љубави која спаса тражи
чезне и моли
опет да се роди.
О заблуди старој
где око види свачије
осим свога.
И шта тоне по ноћи?
Шав и година што се рађа
изнова низ олтар сикће
чудно је када је кривиш
а она једина стигне.
И крпене љубави се бојим
као у једноме мају
сви што су далеко од срца
другим се очима дају.

Веселин Мандарин

AKO ODEM

Ako odem ne pitaj me gde ću
ne daj suzi da ti obraz kvasi
stegni srce poželi mi sreću
pusti ljubav neka se ugasi

Ako čuješ da mi dobro ide
moju sreću sa sobom podeli
nek me tvoje oči srećnog vide
mojoj sreći i ti se veseli

Ako čuješ da sam bolan pao
tugu moju sa sobom ne deli
pogrešne sam pute odabrao
nesrećan sam bio život celi

Kada jave da me nema više
rukom svojom ti upali sveću
neka plamen sećanje izbriše
na svu ljubav ina našu sreću.

autor
Jovica N. Đorđević
13.04.2024g.

КАКО БИ БИЛО -Здравка Пап

Како би било
да се поново родим
из песме живота,
која ме гајила и
чекала да порастем.

Како би било
да се поново родим,
уз цвркут птица,
кад се рађа
најлепша зора.

Како би било
да се поново родим
и носим нектар живота,
горчи од овог.

Како би било
да се поново родим
и још више патим
у крилу друге мајке.

Како би било
да се поново родим,
и да се кајем
до краја живота.

Све што сја- Веселин Мандарин

Шта ако изгубим све што сја,
забог грама ничега
и по коју кап крви
што се да мртвоме
када прогледа.
Шта ако изјутра кренем у град,
без динара у слад
и по коју чежњу
на рамену прикачену.
Шта ако лажов живи у истини,
због искрених лажова
што мрзе сваки сат
и прогоне стрепњу.
Све што сја, ако изгубим,
оплалаћу месец и сјале
док ране по папиру крваре.
Опрости ми погледе у празно,
и сјаши ми са леђа
не познајем чежње
и нисам за лажи.

Веселин Мандарин

Три живота – Драгојло Јовић

ТРИ ЖИВОТА

Три живота још да имам
Ех, да ли би и тада знао
У ком смеру ја да  пођем
И да правом  циљу  дођем.

Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.

А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.

Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.

Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.

Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.

Где се дева људска душа
Коју сад на граме мерe
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.

И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.

Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.

Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.
____________ Настави са читањем “Три живота – Драгојло Јовић”

НОСТАЛГИЈА

НОСТАЛГИЈА

Свратих јуче по зрно младости
Кући пођох сетно без радости
Ту где некад беху драга бића
Стоје успомене, од младости сића.

У трену ми кроз главу пролете
Једно време када бејах дете
Кад смо лета седамдесет неке
Сањали даљине од Топличке реке.

Кроз живот нас носили таласи младости
Код куће нас чекале очи од радости
Родитељско раме за срећу и плакање
Заштитничка лука свих младости мука.

Стајао бих дуго у собици малој
Прелиставао године и сећања многа
Прекиде ме на рамену рука
Мог детета кад ми тихо рече,
Разумем те оче и све што те пече
Обриши ту сузу па да кренемо
Олуја се спрема, ускоро ће вече.

Направисмо неколико слика
И пођосмо Лазаревом граду
Раздиру ме сећања, успомене многе
А клецају времешне ми ноге.

Кад год свећу палим мајци што ме роди
Још две свеће палим за два добра бића
Што дететом трећим су ме звали
Увек радо видели, радо дочекали.

Ако негде небесима плавим
Душе наших најмилијих језде
Молићу се Богу да им Рај отвори
Јер били су најбољи,
Моји добротвори.

                                                        Куршумлија, 18.7.2021.

________________________________________________________

(Песма посвећена сећању на моје станодавце из средњошколских дана.) Учитељи Ђорђе и Живкица били су ми други родитељи. Вечно им памћење.

Била су то сине мој, тешка али лепа времена, кад су људи још имали душу.

 

ЈЕДНОМ

ЈЕДНОМ

Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.

Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.

Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у наш град
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.

Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.

А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.

Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.

Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.

Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.
______________________________
„Оно што не боли није живот,
Оно што не пролази није срећа“
*Иво Андрић

Поговор без говора- Веселин Мандарин

Pesnik i glumac.

Поговор из једра изроди
о граду јунака и говору свом .
Пробуди ме када спаваш
и злаћану успавај бол.

Изведи из гомиле срама
стид што по дану клоне.
Злаћану успавај бол,
док спаваш будан кроз ноћ.

Проговоре дајем без говора
рађам старе јунаке.
Изроди из мртвих таму
да живот под мраком стане.

Колос смрти- Веселин Мандарин

Видим колос у твојим очима,
док упијаш задњи део тла.
Мрем и мрем што сам мрео,
да због ока твоја два,
мртве угледам.
Штета би било да мрак утрне,
љубав и трње
што трне за тобом.
Штета је да видим
пред олтаром вида,
љубави виђене.
Да угледам бедну смрт,
што живе присваја
и мртве изроди,
без трунке рађања.
Или да се песнику поклоним,
и потонем као песма рујна
док корача по дну мрења.
Умрећу и нећу сазнати,
да ли и за самрт има смрти,
или је од ње јача вечност,
што је из приче памтим.

Веселин Мандарин