Добродошли!
ČUDNO VREME
Čudno vreme
Bez dileme
Čudni ljudi
Pa aj pametan sada budi
Pa razumi
U prašumi
Od licemerja i od laži
Aj objasni i pokaži
Zašto ćute
Zašto su im ruke žute
Oči prazne
Zar je ovo poput kazne
Zar ne žele još da žive
Zašto su im oči sive
Настави са читањем “ČUDNO VREME – Nebojša Stanojković”
Stigao si kući danas
Dočekaše te tvoji
deca i žena
Svi živi i zdravi
A ti, dal na tren pomisliš
Dal se duša boji
Od onog što ruka ti pravi
Dal u sreći što te okružuje
Nesreću osetiš u trenu
Dal savest te optužuje
Što ubio si tuđu decu i ženu
Vojniče, najamniče
Dal srce zaboli
Dal iz njega crna ruža niče
Kad legneš kraj svojih
Na kraju dana
Dal pomisliš bar na bezbroj rana
Krika do neba
Na koru hleba
Što zastade u ustima malim
Kad tvoja strela pogodi metu
Da li žališ
Što prekide pticu u letu
Настави са читањем “Što prekide pticu u letu – Nebojša Stanojković”
Nigde hlada ni drveta
Nigde cvetak da procveta
Samo korov do korova
Klone telo zbog otrova
Настави са читањем “Srce u očaju luta – Nebojša Stanojković”
REČ JE LEK I OTROV
Reč je lek i otrov
U čoveku cvet
I korov
Čitav život stranac
među svojima
među strancima, svoj
Ne govoriš im jezik
Nit razumeju tvoj
U nizu brojeva, broj
Što se ne uklapa
Kao statistička greška Настави са читањем “REČ JE LEK I OTROV – Nebojša Stanojković”
VREME IZBRIŠE SVE
Vekovi strašni i divni
Vekovini slavni
Ljudi blagi i kivni
Usnuli davni
Vreme izbriše sve
Zar ne
Vreme odnese sne
Svi putevi tamo vodiše
U njemu su polagali nadu
Tamo gde velikani se rodiše
Tamo, u tom večnom gradu
Al vetar sve oduva
Ko što je dim
Pesma svirepog
Slike očuva
I reči gradom odjeknuše
Reči vremena zlog
Gori, gori Rim
I kao da vatra ne prestaje
Kao da večno goreće
I danas sve se ludilu odaje
I danas se duša u bescenje prodaje
I nada da čovek jednom odoleće
Pesmi sirene
Sa sive stene
I posle toliko propalih stoleća
strašnih zima, pa još
Strašnijih proleća
Čovek sve potisne
I ničeg se ne seća
Vatra sve odnese
I ostade garež i večno da se
Oseća dim
Kao da nikad neće prestati
Da gori, gori Rim
Настави са читањем “VREME IZBRIŠE SVE – Nebojša Stanojković”
ДЕСНОМ СТРАНОМ УЛИЦЕ
Овог ћу месеца, десном страном улице
Па нек се наљути моја компулзија
И никог нећу да гледам у лице
Одавно познат театар илузија
Данас ћу јести само кашиком
Рече ми пријатељ једном
не ваља бости храну
Нећу се замајавати тактиком
И вишом математиком
Кад све жеље, у једну стану
А свак своју има, зар не
Један сан надсања све друге снове
Овог јутра за инат, на леву ногу устаћу
Прво ћу кафу, па тек онда све остало
И кад упалим телевизор, ћутаћу
Нећу ни реч на све то да потрошим
Ни секунд драгоцен од оног
Што је преостало
Овог ћу часа да устанем
И одмах да погледам у небо
И рећи сину да то учини исто
И да се сетим онда кад посустанем
Да све је ипак тако јасно и чисто
А да смо га ми,
ко зна зашто
Упрљали
Настави са читањем “ДЕСНОМ СТРАНОМ УЛИЦЕ – Небојша Станојковић”
ЈА НИШТА НИСАМ СТВОРИО
Ја ништа нисам створио
За ових мојих педесет
Сазидао кућу, радњу отворио
Са ових прстију мојих десет
Нисам иметак стекао
Имање увећао
Нисам ништа од оног
што оцу сам давно рекао
И што сам му чврсто обећао
Нисам постао неко,
ком се клањају
оно о чему сви људи
за децу своју сањају
Настави са читањем “ЈА НИШТА НИСАМ СТВОРИО – Небојша Станојковић”
NEKOG SREĆNA ZVEZDA VODI
Nekog srećna zvezda vodi
Neko se samo za muku rodi
Neko živi mirno i u slobodi
Nekom se osmeh retko dogodi
Nekome svetlost u svim bojama
Nekom zapadne večna tama
Do kraja s bolom ruku, pod ruku
Neko se rodi samo za muku
Neko sa pesmom na usnama
Nekom tuga u venama
Nekom vetar u jedrima
Nekom čemer u bedrima
Настави са читањем “NEKOG SREĆNA ZVEZDA VODI – Nebojša Stanojkovoić”