Program života

Program života

Ko na sistemu operativnom,
život naš ko windovs ponekad
u stanju mirovanja beše.
No češće se taj program
ko slobodna ptica podizaše.

Da dođem do samog vrha,
trebala mi srodna duša.
Za sve izazove i iskušenja,
žrtva za drugog, trud i istrajnost naša,
temelj je budućeg pokoljenja.

Ushićenost, uzbuđenost, ustreptalost.
Ponekad i razočaranost, sve je to prolaznost.
Stalna osvajanja, padanja…ustajanja.
Nema tu mesta za bagovanja.
Treba nam samo jedan dobar abdejt.

Bezuslovna ljubav koja sve pokreće
i oko koje se zarad sreće čitav svet okreće.
Otvorimo srce i dušu toj energiji sreće,
verujem da je smisao života ljubav.
Dar od Boga u programu života.

Snežana Popović

DVE STRANE ULICE

Svetlom stranom ulice
išli su vedri sa ostalima
koji su nosili
četiri sveće
dve burme,
belo platno,
crno vino
Ispiše iz pehara za večnost i zajedništvo
Nebo je pevalo
iskrilo put što život donosi
Sećam se trena kad
zaboravismo vreme,
zaboravismo jezik,
zaboravismo zvuk
videvši nju da ide sama
drugom stranom ulice
noseći jednu sveću
crno platno
čašicu vina
za kamenitu
zemlju
pomračenu

Krajinski književni klub iz Negotina raspisuje konkurs za zbornik „Prozne rukoveti“ za kratku priču.

Krajinski književni klub iz Negotina raspisuje konkurs za zbornik „Prozne rukoveti“ za kratku priču. Tema je slobodna.

Rok za slanje je 25. maj 2024. godine.

Priče slati na mejl: nitogenum@gmail.com

Uslovi konkursa:

Priče ne smeju biti prethodno objavljene (ni u štampanom ni u elektronskom obliku). Pravo učešća na konkursu zbornika imaju svi autori/ke koji pišu na srpskom, bosanskom, hrvatskom ili crnogorskom jeziku.
Jedna osoba može poslati najviše 2 priče (priča ne sme biti duža od 10.000 karaktera sa razmacima).
Priča mora da zadovoljava formu kratke priče. Ostale forme (eseji, pjesme, drame, novinski članci itd.) neće biti razmatrane.
Priče slati samo u elektronskoj formi (Word format, font Times New Roman, veličina fonta 12) sa naznakom za konkurs „Prozne rukoveti“ u jednom mejlu. Настави са читањем “Krajinski književni klub iz Negotina raspisuje konkurs za zbornik „Prozne rukoveti“ za kratku priču.”

LJUBAV, UPRKOS SVEMU – Zoran R.Tomić

LJUBAV, UPRKOS SVEMU
Njoj

“Na kraju krajeva, čitava civilizacija je jedno veliko potiskivanje”.
(Kristof Hajn, “U vezi sa strancem”)

Katkad pomislim da je ljubav prâva jedino ona neostvarena,
Nesrećna.
Da trajajuća je samo ona koja je u srcu za(o)stala,
Kojoj u susret nije slična pošla,
Ili je od njih, nekada bliskih lica dvoje, jednome prebrzo zauvek prošla.
A možda se ljubav žalostiva u sebe povukla, nevina, snena,
Usamljena.
Pa mi se mestimice čini da je baš nemoguća ljubav ona najjača,
Autentična, potpuna,
Iz duše, iz središta srca izviruća.
Iako je platonska od brojnih nazvana,
Nesudbinska,
Čak zbiljski nepostojeća.

Настави са читањем “LJUBAV, UPRKOS SVEMU – Zoran R.Tomić”

ТРАЖИЛА САМ ТЕ-Здравка Пап

Тражила сам те
и изгубила себе
нисам нашла,
ни тебе ни мене.

Још увек те тражим,
и морам те наћи,
кад си одлазио
однео си и мене.

Кад те нађем,
пронаћи ћу и себе.

ERUDITO

Šta ima poslednji rob svojih misli
još da uradi?
Pognute glave osluškuje žubor jutrenja,
omamljen, zureć u plamen velike vatre…
Eoni snevanja nižu se pred njegovim očima;
želi dostići rub tamne pučine
u jutarnjoj maglini oklevajućih misli.

Vetar je u krilu vetrenjače,
i melje… melje, al gde je spram sebe sama?
Iščiliće li išta iz meljave njegove strpljive?
U usijanim malinama vidi… čuje
misli iz svemisli:
Svaka beseda, svaka misao njegova
jestiva će jednom biti…

Vatra umire lagano u prozuklom zabranu.
Tinjanje:
Čeka dok poslednja žeravica život ne izgubi.
Čaprkanje:
Koliko puta staja na ivici, al opet traži…
Levo bunili, desno ludilo,
napred misli iz svemisli… Zamisli!

Limes, ili bimes?
Plus, ili minus… Sekans? Kosekans?
U prapočetku sve se začelo:
Trajanje, Setva, Žetva!
Veliki prasak donese pentagrame:
Prokletstvo, um se umom hrani!
Čežnja praskozorja natera ga napred
u lenju paru vlažne zemlje
gde traži što postići ne može,
postiže što ne traži.
Iz njegovog srca izvori senka sopstvene čežnje:
– Voleti, o samo voleti! – Ovešana doziva senka…

Koliko trajanja izvan stvarnosti,
koliko borbe oko nemogućeg?
Koliko senki iza ljupkosti snoviđenja?
Iscedi poslednju kap radosti
da od nje načini vino patnje svoje.
Njegovo srce, divlja tica,
nađe nebo svoje u dubokim očima;
njegove pesme potonuše
u dubine njihove…
Dok rog trubi lagano iz tame
želi zagristi crvljivu zemlju groblja,
čekajući da ga gađenje na sebe samog
ne izbuši k`o nabreklu zvezdu.
Šta ima poslednji rob
svojih misli još da uradi?

© Branko Mijatovic 2024.

VREME ČUDA-Dragan Milošević

VREME ČUDA

(tramvaj dvojka)

 

 

„Otvori oči, otvori oči, otvori oči…“ bubnja mi u glavi a taj glas da otvorim oči mi je nepoznat.

Otvorih oči i nešto me preseče. Ne znam gde sam. Šta je ovo, šta se dešava. Otkud ja u tramvaju?

Gledam oko sebe, sve nepoznata lica. Pitam se po ko zna koji put  šta ću ja ovde? Kuda sam krenuo? Gde treba da izađem iz tramvaja?

Pored mene stoji jedna gospođa te je ja upitah: „Oprostite , koji je ovo tramvaj ? Ušao sam na brzinu i  ne pogledah koji je.“

Pogleda me malo začuđena i reče: „Dvojka.“

Šta ću ja u dvojci? I dalje mi ništa nije jasno. Jednostavno ne znam ni gde da izađem. Ne znam ni koliko je sati. Pogledah prema ulaznim vratima, kod vozača gde stoji displej i videh da je 19:54 . Na displeju koji pokazuje broj linije i vreme, stoje i dva slova SP?!

Ništa ne mogu sada da uradim. Ostaje mi da se vozim i dalje. valjda ću se setiti kuda sam pošao i gde treba da izađem.

Da skratim vreme počeh da zagledam ostale putnike. Tramvaj pun. Ima tu žena, dece, ljudi, starih, mladih , svakojakih. Na usputnim stanicama neki ulaze a neki izlaze. Čudno je to što videh da više starijih izlazi a samo deca ulaze. Osvrnuh se oko mene, malo dece a toliko ih uđe u tramvaj?! Neka deca žele da izađu ali matori se isprečili  i ne daju im.  Kada starima popusti pažnja po neko dete izađe kroz vrata.

Ma šta je sa mnom? Da li ja to spavam? Možda sanjam? Onaj glas što me je terao da otvorim oči, možda je samo san? Možda i dalje spavam i sanjam. Čudan san. Sve mi deluje stvarno ali i sve je nekako neobično.

Jedna mlada lepa žena se naslonila na mene. Tu su i dve devojčice i jedan dečak. Ne mogu da se drže za držače uhvatiše se za moj kaput. Veselo su galamili i ućutaše kada dečak šmugnu kroz vrata na jedno stanici.

Ona mlada žena se odvojila od mene još ranije. Posle nje počeše da se guraju uz mene neke druge žene. Šta im je? Zašto me ne ostave na miru? Zbog njih ne mogu da se saberem i setim gde treba da izađem.

Već mi je previše ove vožnje. Pogledah na sat ali tamo je i dalje pisalo linija br. 2  vreme 19:54 SP. E nazdravlje ni sat im ne radi. Ko da košta sto dukata da se nešto održava, popravi. Pogledah na displej koji stoji iznad mene. Na njemu videh da piše linija br. 2 vreme 20;24 BG.

Pa da, to je verovatno pravo vreme. Napolju je sve mračnije i mračnije. Valjda zbog mraka , ljudi postaju nekako sve više tmurni, ćutljivi. Sve su tiši.

Na kraju tramvaja ugledah još jedan displej. na kome je pisalo linija br. 2 vreme 20:– _ _ Eto tako je kod nas, od tri sata samo jedan radi. Tako je u svemu. Od tri stvari samo je jedna dobra, ostale ne valjaju. Šta da se radi. Takav smo narod valjda?

Znam samo jedno. Sve je neobično oko mene. Kao da spavam. Čudno je vreme, čudni su ljudi. Napolju je mrak a sve mračnije je i u tramvaju. Svetla jedva čkilje. Što je  još čudnije još uvek ne znam zašto sam u ovom tramvaju. Verovatno ću se setiti kada budem izlazio na nekoj stanici.

SLAP

Kad utihne slap voljene mi reke
dok tužna u bolu nemo ponire
sećanje na davne godine neke
polako nestaje tiho umire

Pogled mi preči bezumno granje
zalud me sećanje ka selu nosi
na srećnu mladost, naše Poljanje
gde trčasmo poljem srećni i bosi

Htedoh da pokidam rukama golim
da satrem bezbožno bezumno seme
da zagrlim slap reke koju volim
da vratim davno izgubljeno vteme

Al` klonu nejaka slabašna ruka
zalud mi htenje svo nebo raspori
nemoćna duša bolno zajauka
uzalud behu svi moji napori.

autor
Jovica N. Đorđević
27.04.2024g.

М И С Л И С В Е Т Л О С Т И

Певам и бледим,

губим траг својих мисли.

Музика сам и пламен ваздуха,

тела препуног Сунца у модрој ноћи неба.

Пас сам који почива на језицима

златних мисли из свемисли,

које моје речи претварају

у звездану прашину,

планине у постеље снега,

срне у брилијантске трепавице.

Пишем блед, узак као зрак,

Месечев сам рапир што зури

кроз готске прозоре у свеце

што кроз дим воштаница храмом ходе.

Пишем и пијем предисконске мисли светлости.

Аутор: Бранко Мијатовић
Из збирке ” СНОВИЂЕЊА” 1987.год.

Беше то у време када је постојало нешто што се називало цензура, када се штампало десетак књига годишње у целој држави~Време када смо имали своје узоре међу домаћим и светским великанима поезије, када већ после прве збирке песама нисмо били “бољи” од њих, већ смо и даље учили, учили…

ZAŠTO

Od rođenja razmišljao zašto
stvori me Gospod kad moram mreti;
od detinjstva neprestano mašt`o
što ne volim ne moram ni hteti.

Želeh spoznati zašto se rađam,
jer znam da to nikad nisam hteo;
želeh spoznati što umiremo,
zašto bol i zašto sveo, beo?

Zašto nas Bože toliko ima,
kada na kraju baš svi smo sami;
dade nam sunca, dade nam vida,
al celi život prođe u tami.

Nije mi žao, nije moj Bože,
što dođe vreme i meni mreti;
al mi je žao svemoćni Tvorče:
Ne shvatih šta je taj život kleti.

Ako je život tek iskušenje,
za nešto spremaš me mili Bože;
pa celi život ja glavom o zid,
udri silnije Tvoj rob još može.

Al ako biću samo so zemlji,
ako ni groba znat mi se neće;
vodi me, vapim, iz ljudskog smrada,
ne trebam vence, ne trebam sveće.

© Branko Mijatovic 2024.