ПИТАЊА У ТИШИНИ? – Андреја Врањеш

ПИТАЊА У ТИШИНИ?

Сањају ли ноћи,
кад ЗАТВОРЕ ОЧИ,
када оду звезде,
где се буди сан?

Да`Л  ПОЉУБАЦ ОДЈЕКУЈЕ,
У ПУСТОЈ ГЛУВОЋИ,
КАКО СУНЧАН БИТИ,
НОСИТ ТМУРАН  ДАН?
Настави са читањем “ПИТАЊА У ТИШИНИ? – Андреја Врањеш”

Ukus Afričke prašine

 

30 mart subota, vremenska prognoza, suv južni vjetar, sunčano vrijeme i veća količina saharske prašine u vazduhu. 12 je sati hvatamo gradski prevoz za Herceg Novi. Vremenska prognoza je tačna, podignuta kovitlacima pješčane oluje negdje u Sahari, negdje u Africi, fina mikroprašina spušta se iz stratosfere i lagano pada po nama…zamutila je jasnu sliku dana, udaljene predmete,  krajolike, izmaglica a nije magla nije ni dim.

Žuto je sve što je udaljeno, žut je vazduh koji dišemo…Vrhom jezika pokušavam da je razvučem po nepcu i zubima da joj osjetim strukturu i ukus. Povremeno, čini mi  se uspijevam, da, ima zaista ukus kamene prašine…razmišljao sam, koliko je opasna. Da li na tom velikom putu pokupi mikročestice, dima, čađi, lakih i teških metala, raznih hemijskih jedinjenja koja već postoje namjerno ili prirodno u atmosferi.

Dan je lijep i obećava. Prelazimo Catarom more kod Veriga, dugo čekamo drugi gradski autobus. Grabimo mjesta dok ih još ima. Sjedam do prozora… do mene sjeda mlađa, nezanimljva žena, preko puta, poprijeko lujka u naponu, cura koja obećava da će izrasti u rasnu žensku… okolo stoji sve više, kako ih autobus kupi na usputnim stanicama, žena, djevojaka. Baš je neki dan od fluidnog elektriciteta.

Posmatram. Krećemo, gužva je u saobraćaju, lagano napredujemo…ipak gledam kroz prozor, stvari mi dolaze u susret i prolijeću samo malo dotaknute mojim zamišljenim pogledom. Promiču pejzaži, već je sve u beharu, cvijet u krošnjama i u travi. Promiču kuće koje lagano osvajaju bujnu zelenu šumu.  Nove kuće se kočopere, moderne su i svjesne toga, liče na manekenke koje nose nove modne trendove. Šljašte, puno stakla, balkoni, terase rostfrajnih ograda. Drvene pergole, tamni limeni krovovi, kovano željezo, visoke zidane ograde, klizne kovane kapije, raskoš betona i snobizma…

Stare kuće su mirne. Stare kuće odolijevaju, kunjaju, pomalo oljuštenih fasada, rasušenih natrulih drvenih škura. Većinom odavno zaspale, neke čak i sanjivo zijevaju, prazninom i napuštenošću, otužno zaboravljene iako lijepim kamenom sazidane…krovova urušrenih, oborenih obrva i uglova usana…tuguju.

Prolijeću tako one svakakve mimo me, prođe i veliko crno groblje na jednoj padini,  sjajnim mermerom crneći se, crno kao i sama smrt koja nije tako sjajna. Groblja nam  rastu… Većina ljudi kad ih vidi tek shvati da su živi. Tako i ja, instiktivno pribijam koljeno do butine žene kraj mene. Nije odmakla nogu. Pomišljam da li misli isto što i ja u tom trenutku, toplota se širi i struji između nas. Tek kad nas opomene ono što nas čeka, tada poželimo da se osjetimo što više živi…Ukus prašine u ustima, sad je slatkasto slan.

Gle na vrhu brežuljka iz tamne borove šume štrči žuta petospratnica…kako li je sav taj beton dospio gore u sred šume. Na zasječenom dijelu brda, vidim da je tlo, poroznog i lošeg kvaliteta, zemlja, laporac, “trule” stijene…na zaravni kraj zasječenog brda već niklo pet stambenih zgrada, primorje se nezaustavljivo, sa i bez dozvole gradi, izgrađuje…kuće su sve gušće, suzavaju vidik i prebacuju ga na reklame, prozore, izloge, prolaznike, naselje se za čas penje uz padine, negdje kuće djeluju zaista kao nalijepljene na strminu. Potporni zidovi, pa betonski iz kojih bujaju armature, govoreći nam da  će još rasti, iznad putevi, pa opet zidovi pa redovi kuća. Valjda znaju šta rade, inače…kataklizme su ćudljive, može da pola brda sklizne olako u more.

Ukus prašine opet nadjača ostala čula…taloži se u dnu pluća  ponekad duboko suvo zakašljem…opet vrhom jezika po zubima razvlačim film od prašine, ima finu teksturu, ukus kamena, običnog, kao i našeg kamena,  grickam je, da je suvo u ustima, škripala bi.  Idemo do Sutorine, tamo su outlet butici, jeftina i još jeftinija snižena garderoba…Moja filozofija odijevanja je kupii za mali novac a ipak kvalitetno i udobno…mrzim markiranu garderobu naduvanih cijena. Iako je možda ispravnija filozofija koja kaže, nijesam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari. Farmerke za deset, košulja za pet eura i potpuno sam zadovoljan. Takvi su mi i ukućani, skromni u prohtjevima. Sati provedeni u potrazi za dobrim odjevnim predmetom koji je ostalima promakao…svi po nešto i vraćamo se šetalištem uz more do Škvera.

Škver nam je tradicionalno, mjesto za ručati i počastiti se. Ispod šetališta uz more već se neki starci sunčaju na martovskom suncu, da li su požurili. Da li osjećaju da je svaki bogomdani zračak sunca, vrijedan zlata. Svaki udah vazduha, svaka mrvica hrane i gutljaj pića svaki susret pogledom ili druženje…svako novo buđenje izjutra kao i svaki novi dan…nagrada su nam  na ovom svijetu.

Spomenik Tvrtku prvom Kotromaniću, visok i lijep, svačiji i ničiji u svom sadšnjem postojanju, nadvio se i stražari nad Škverom ispod zidina stare tvrđave, napola srušene u more. Simboli jednog vremena…svjedoci da vrijeme kao fenomen fizike postoji i da protiče ogromnom brzinom, da je neumoljivo,  da briše sve što je nekad postojalo, melje nas i ne da nam s mirom živjeti. U povratku sjedam leđima okrenut vozaču… sad se sve stvari koje promiču udaljavaju od mene, sve što vidim kroz prozor, odlazi…bježi u nepovrat…

Premoreni dolazimo kući…pokušavam dok ležim čitati, divan i poetičan roman…ipak nekakav nemir i ogromna količina upijenih slika mi ne daju da čitam. Stvaralački naboj je sve jači, trčim uz stepenice do ateljea…čeka me davež od platna koje mjesecima ne mogu da završim. Zvijer koja mi ne da mira. Izvršiću momentalnu egzekuciju nad njim. Lupiću mu takav lični pečat da će budući posmatrači od prve osjetiti ukus i miris Afričke prašine u ustima i nosu.

 

БОБИЈО, БОБИЈО…-Драган Милошевић

БОБИЈО, БОБИЈО…

Ој Бобијо, Бобијо… душе, тела и срца мога робијо.
.Твоја земља и трава и лист са букових грана,
саградише тело моје.

Од камена се створи срце да у грудима за тебе бије.
Капи извора твојих дадоше живот телу које за тобом вапи.
Вапи за тобом, када је у белом свету.
А када је на врховима твојим,
кад погледа у даљину, вуче га непознато.
Хоће да види, да чује, да осети. То си му ти дала.

А ја , раскидан од тела, које за даљинама жуди,
и од душе нераскидиво везане за тебе, не знам куда ћу.
Када сам тамо, далеко од тебе,
срце од камена твога, хоће да пукне.
. А толико је чврсто и грубо према свима.
Кад се вратим у недра твоја, то исто камено срце,
постане мекано, ко паперје птића из шума твојих.
Тад не знам јеси ли ти вулкан који од мог срца направи лаву,
која би сваки делић тебе да покрије и стобом се сједини.
Или је то само визија у глави мојој.

Знам само једно:
доћиће дан помирења душе. тела и срца мога.
Тело ће се вратити земљи, трави и листу.
Камен са срца ће пасти низ обронке твоје,
у долини Трибуће куда ће стићи све капи извора твојих
и капи које ми живот дадоше.
Док ће душу моју ветрови вековима разносити,
дуж кањона, шума и врхова твојих,
са плаветних небеских висина гледаћу тебе Бобијо
љубави и судбино моја

VREME IZBRIŠE SVE – Nebojša Stanojković

VREME IZBRIŠE SVE

Vekovi strašni i divni
Vekovini slavni
Ljudi blagi i kivni
Usnuli davni
Vreme izbriše sve
Zar ne
Vreme odnese sne
Svi putevi tamo vodiše
U njemu su polagali nadu
Tamo gde velikani se rodiše
Tamo, u tom večnom gradu
Al vetar sve oduva
Ko što je dim
Pesma svirepog
Slike očuva
I reči gradom odjeknuše
Reči vremena zlog
Gori, gori Rim
I kao da vatra ne prestaje
Kao da večno goreće
I danas sve se ludilu odaje
I danas se duša u bescenje prodaje
I nada da čovek jednom odoleće
Pesmi sirene
Sa sive stene
I posle toliko propalih stoleća
strašnih zima, pa još
Strašnijih proleća
Čovek sve potisne
I ničeg se ne seća
Vatra sve odnese
I ostade garež i večno da se
Oseća dim
Kao da nikad neće prestati
Da gori, gori Rim
Настави са читањем “VREME IZBRIŠE SVE – Nebojša Stanojković”

Изјутра у починак- Веселин Мандарин

Знам да ће, кад заспиш,
заспати свет и јунак стари,
оплакаћеш чемерне стазе,
и спалити вечност моју.
Стварност ћу тражити залуд,
док љубићу једну Ану,
њене груди бешу меке,
покрај ње и мртвак излуди.
Знам да ће, када родиш,
над светлом завладати тама,
име моје он ће бити,
родиш ли и живот му пружиш,
о мојим песмама и невини ће лагати.
Слажи ме и оживи сваки уздах,
уздах који име ти пише,
жено имена жељна.
Осетиш ли додир боли,
док ти косу тихо плетем?
Или је и теби од живота прече,
да те кроз стихове памте?
Знам да ћеш, кад заспим,
уловити кобне ноћи,
и на мој починак,
изјутра доћи.

Веселин Мандарин

ДОЛИНА ПЛАЧА – Душан Комазец

Како поткупити неког да ме одведе тајно
ван тужног обзорја срца где кротим отровнице?
Овде све одише патњом, време је испраћајно.
Овде крај хумки одмах ничу и покајнице!

Овде у бокорју руде неисцељене ране,
у хују немих свитања нестају идеали.
Опстају само тишине и стазе, поплочане
сузама, оних који су вољене испраћали.

Овде су буре шибале претке и претходнике.
Заблудом исконских тежњи ткале им узлетиште,
ал’ како отићи, када неизбрисане слике
у чамном сећању траже скривено уточиште?

Овде незабораве „лечи” нехај и иловача
и нема „сеобе мисли” да души спокој врате.
Зашто не побећи негде изван долине плача
кад необзнањеност душом испраћа неповрате?

Отићи или остати, даљина очи плени,
али шта ако и „тамо” бисерје из њих крене?
Немам од кога да бежим, јер су заборављени
сви они који су кришом заборавили мене!

TUGA

Kada tuga u me` vidi druga
pravo lice licemerno skrije
kao siva beživotna duga
oko duše crne pipke svije

Pa me grli kao mlada žena
što pohotne uzdahe mi budi
mlada žena još ne poljubljena
čeka da je privijem na grudi

Dok joj pijem slatki nektar slasno
milujem je skoro svako veče
kasno shvatih da je već prekasno
kroz vene mi crni otrov teče

Znaš li tugo da ja neću dugo
nemoj u me` svoje gdezdo sviti
nađi sebi utočište drugo
jer ćeš sa mnom i ti tužna biti.

autor
Jovica N. Đorđević
30.03.2024g.

МОЛИЛА САМ СУНЦЕ -Здравка Пап

Молила сам сунце
Да прескочи кишу
И постанем лила
И горим за љубав
И сијам и светлим
И живим за срећу
И сад ти се чудим
И стално се питам
Како твоје срце
Без мог куца

Кад је љубав
Изгорела у жељи
И сам себе тешиш
Да си погрешио
Кад си пожелео
Више и од сунца

Душни брав за милост- Веселин Мандарин

Мздопремчивост сваког старог краси,
из свиле му рађа помиловање.
Неразумљиво је тело једне мати,
што изјутра своје дете рани.

Срцеведац од јунака прави,
љубав рађа из гомиле сласти.
Родите ме у другом животу,
славољубље и мене да краси.

Опрости ми Боже, свако неистовство,
из багре ме ка себи привуци.
Прикљученије мене у рат води,
води, док ме крв по чаиру кваси.

Шта да кажем, коме да се дивим?
Могућство влада над неистовством.
Одем ли и над фронтом се пружим,
могућство ми ратну гробницу дода.

Сахраните ме, међу своје свете,
па да певам и песме им пишем.
Умро јунак над јунаком ведрим,
остала је радост да ме памти.

Угодије на даћу ми спусти,
док се свака суза ори,
Душани брав нека пости,
спалити ме до последње кости.

Веселин Мандарин

ПоезијаСРБ – Учланите се!

Поштовани пријатељи лепе писане речи
Поштовани чланови Удружења песника ПОЕЗИЈА-СРБ
Поштовани песници који желите да будете чланови овог Удружења

Наше удружење већ 12 година ради пуним капацитетом, а жеља нам је да се тако настави и даље. Опстајемо захваљујући помоћи Града Крушевца и уплатама чланарине оних који су чланови удружења. Цену чланарине нисмо мењали, а она је 1.000,оо динара за три године, што је признаћете врло, врло скромна цифра и мали издатак за одржавање оваквог удружења са свим садржајима који се преко нас реализују.
За оне који могу да измире своју чланарину, а за које смо сигурни да су само заборавили, подсећамо да би било добро да своју “обавезу” измире. Уласком на сајт: poezija.rs/pesnici на платформи УЧЛАНИТЕ СЕ, и под назнаком списак чланова удружења, свако може да види да ли је и када му је време да ову малу финансијску обавезу измири.

Текући рачун Удружења песника ПОЕЗИЈА СРБ је 205-514491-79, са назнаком УПЛАТА ЧЛАНАРИНЕ.

Они који до сада нису били чланови, имају могућност да то и званично учине. У Статуту Удружења можете прочитати која права имају чланови удружења.

Верујемо да ће те овај позив схватити само као дoбру намеру и подсећање, а без обзира на вашу реакцију ми настављамо да пловимо морима поезије са пуним једрима.

Срдачан поздрав свима и добро вам здравље. Настави са читањем “ПоезијаСРБ – Учланите се!”