М И С Л И С В Е Т Л О С Т И

Певам и бледим,

губим траг својих мисли.

Музика сам и пламен ваздуха,

тела препуног Сунца у модрој ноћи неба.

Пас сам који почива на језицима

златних мисли из свемисли,

које моје речи претварају

у звездану прашину,

планине у постеље снега,

срне у брилијантске трепавице.

Пишем блед, узак као зрак,

Месечев сам рапир што зури

кроз готске прозоре у свеце

што кроз дим воштаница храмом ходе.

Пишем и пијем предисконске мисли светлости.

Аутор: Бранко Мијатовић
Из збирке ” СНОВИЂЕЊА” 1987.год.

Беше то у време када је постојало нешто што се називало цензура, када се штампало десетак књига годишње у целој држави~Време када смо имали своје узоре међу домаћим и светским великанима поезије, када већ после прве збирке песама нисмо били “бољи” од њих, већ смо и даље учили, учили…

ZAŠTO

Od rođenja razmišljao zašto
stvori me Gospod kad moram mreti;
od detinjstva neprestano mašt`o
što ne volim ne moram ni hteti.

Želeh spoznati zašto se rađam,
jer znam da to nikad nisam hteo;
želeh spoznati što umiremo,
zašto bol i zašto sveo, beo?

Zašto nas Bože toliko ima,
kada na kraju baš svi smo sami;
dade nam sunca, dade nam vida,
al celi život prođe u tami.

Nije mi žao, nije moj Bože,
što dođe vreme i meni mreti;
al mi je žao svemoćni Tvorče:
Ne shvatih šta je taj život kleti.

Ako je život tek iskušenje,
za nešto spremaš me mili Bože;
pa celi život ja glavom o zid,
udri silnije Tvoj rob još može.

Al ako biću samo so zemlji,
ako ni groba znat mi se neće;
vodi me, vapim, iz ljudskog smrada,
ne trebam vence, ne trebam sveće.

© Branko Mijatovic 2024.

JECAJ VIOLINO

(sonet 346.)

Svirao sam i ja druže, u kafani uživao,
dok si na me pare bac`o nisam znao tvoje boli;
kad si zadnju paru dav`o, ne znah da si tugovao,
ne znah mlađan šta su boli kad se ljubi, kad se voli.

Svirao sam nesrećnima i pare im uzimao,
gledao sam tužne ljude, šake srčom isečene;
oprosti mi prijatelju, šta je tuga nisam znao,
sad ja zadnju paru dajem zbog izdaje jedne žene.

Daj sviraj mi jednu noćas pesmu što u srce dira,
evo zadnje pare dajem, da produbim srcu rane;
život minu, ostari se, al ne nađoh srcu mira,

violina neka jeca, otići ću kad osvane.
Otići ću u nebesa, tamo gde se duše vole,
jecaj, jecaj, violino, zemaljski me dani bole.

© Branko Mijatovic 2024.

IN MEMORIAM – Anta A. Džamić

IN MEMORIAM – Anta A. Džamić


Од Гвоздена Ђолића из Александровца, јуче у среду 24. априла 2024. године у 19:13 часова сам добио поруку следеће садржине:

“Umro je Anta A. Džamić iz Aleksandrovca Župskog. Bio je potomak stare trgovačke familije. Bavio se i on trgovinom. Vlasnik je porodične trgovine “DŽAMIĆ”. U društvenom životu Župe bio je veoma aktivan. Bavio se poezijom. Iza njega je ostalo oko hiljadu pesama. Bio je saradnik Udruženja pesnika Srb iz Kruševca. Aktivan je bio u Udruženju potomaka Solunskih ratnika. Neka mu je večna slava i hvala!” Gvozden Djolić


Анта А. Џамић је био члан Удружења песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу  и активно је учествовао у бројним програмама удружења: “Код Чолкине старе Куће”, “Пет песника и Ви”, “Сајам књига и издаваштва у Крушевцу”, “Промоцијама часописа ПоезијаСРБ” и “промоцијама своје две књиге поезије у Музеју вина и виноградарства у Александровцу”.
У музеју винарства и виноградарства у Александровцу одржана је 8. 7.2019. године промоција стваралаштва Анте А. Џамића. Представљене су две књиге поезије и то “ИСПУЊЕНО ОБЕЋАЊЕ” и “У СЛАВУ ВИНА”, обе у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У име издавача књиге на промоцији су говорили Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић и Вељко Стамболија. Наравно, о Антиној поезији су говорили и културни посленици из Алексндровца, као и чланови КУД-а ГРОЗД из Александровца, директорка музеја винарства и виноградарства Нела Ђурић, Гвозден Ђолић –
бард Александровачке културе, Миодраг Шароњић Шарга – председник УО ГРОЗД, као и сам аутор. Промоцију су музиком оплеменили ансамбл Душана Дуце Пејчића и вокална солисткиња Рада Бајић.



АНТА А. ЏАМИЋ – БИОГРАФИЈА и неколико песама

Рођен 21.01.1948. године од оца Александра и мајке Радмиле. Завршио Трговачку школу у Крушевцу а затим за аранжера у Новом Саду. Са супругом Маријом има сина Драгана који се оженио Иваном и од њих има унука Вељка и унуку Ана Марију.

 

ГОДИНЕ ПРОЛАЗЕ

 

Већ је прошла година
а пос`о нам оста,
није прошла једна,
прошло их је доста.

Сваки живот носи
носи неко бреме,
ал` најбрже прође,
изгубљено време.

Свако мора ипак,
и време да схвати,
чак и један минут,
неће да се врати.

Путујемо брзо,
баш је и то страва,
живот тече даље,
а сат откуцава.

Наука нам граби,
баш су доста смислили,
сат за изгубљено,
још нису измислили.

Не дозволи сада,
да ти време прође,
да те старост пита,
где ти младост прође.

© Анта А. Џамић

ПУТНИК

Добро дош’о путниче
Жупу да посетиш
после прве чашице
маштом ћеш да летиш.

Заборави проблеме,
да ти буде фино
а ти одмах пробај
добро жупско вино.

После жупског вина
прорадиће машта
пробудићеш жеље
и моћи ћеш свашта.

Неко воли песму,
неко воли шалу,
ал’ сви воле чашицу
велику ил’ малу.

Неко воли алкохол,
а неко сокиће,
неко хвали воду
к’о најлепше пиће.

А у Жупи верујте
имате све скупа
а за то се брине
ваша Вино-Жупа.

© Анта А Џамић

ПРОЛАЗИ ЖИВОТ

Зашто боли, зашто туга,
кад путујем сад?
Неко каже баш је матор
други кажу млад.

Болест ето зла ми дође
па ми не да мира
у биртији овој овде
фајронт ми се свира.

Ужив’о сам у животу
баш у сваком делу,
волео сам и љубио
ужив’о у јелу.

Волео сам много децу
ту будућу наду,
уживао сам у друштву ето
и у тешком раду.

Живот беше дивна игра
чигра се окреће
једног дана када сване
мене бити неће.

© Анта А Џамић

  Настави са читањем “IN MEMORIAM – Anta A. Džamić”

ТАКО ЈЕ БЕСЕДИО НИКОЛАЈ – Душан Комазец

Теби, што водом ходиш и „беседиш на гори”,
што расплињујеш вапај и тугу неутешну
нудим дах покајања, а ти мој страх сагори.
Духа Светог усели у ову душу грешну!

Одаје блудне душе још нису проветрене,
а ти стрпљиво чекаш да моје нечистоте
плам покајања згори, да све бездушне сене
сенка прекрили твоја. Да се не „ оваплоте”!

Орадостићу постом молитву покајника
да ми Причешће Свето не буде на суд клети.
Нека ми вера буде као у разбојника.
Он је Истину знао? На крст сте разапети!

Господе, молим ти се, растерај облак сиви!
Даруј ми бедем вере да ме одбрани вазда
од оних који суде, што мисле да су живи,
јер „губим” себе, каквим овај зли свет ме сазда!

Нису све реке пловне, па када скренем с пута
навести сваки „немир” муњом и громовима!
Вирови силни маме душу што би да лута.
Нека те уместо „мене” у њој све више има!

Благослови Господе непријатеље моје!
Проказаше ми стазе којима не смем ићи.
У мору сладострашћа где се бездушја роје
истина си, без које до циља нећу стићи!

Господе, зашто сузом оросе нам се лица
када у поноћ, поље, озаре нежни свици?
Зар је Србији мајци нестало воштаница?
Свака њива је гробље, још руде споменици!

Похрлили смо к’ „свету”, ка океану хорди,
а наша душа ћилим, згазише је без срама.
Боже, спаси од зала, греха и мисли горди’
да опет путујемо Небеским кочијама!

У ИСТОЈ ЖЕЉИ -Здравка Пап

Станујеш у мени
И чекаш да се сетим
И избришеш све успомене

Пратиш све догађаје
И затвараш видик пред очима
У коме се кријеш од истине

И правиш се да не видиш
Да је све постало варка
И да је све постало навика

И нећеш да признаш
Да смо се заиграли
И постали странци
У истој жељи!