ERUDITO

Šta ima poslednji rob svojih misli
još da uradi?
Pognute glave osluškuje žubor jutrenja,
omamljen, zureć u plamen velike vatre…
Eoni snevanja nižu se pred njegovim očima;
želi dostići rub tamne pučine
u jutarnjoj maglini oklevajućih misli.

Vetar je u krilu vetrenjače,
i melje… melje, al gde je spram sebe sama?
Iščiliće li išta iz meljave njegove strpljive?
U usijanim malinama vidi… čuje
misli iz svemisli:
Svaka beseda, svaka misao njegova
jestiva će jednom biti…

Vatra umire lagano u prozuklom zabranu.
Tinjanje:
Čeka dok poslednja žeravica život ne izgubi.
Čaprkanje:
Koliko puta staja na ivici, al opet traži…
Levo bunili, desno ludilo,
napred misli iz svemisli… Zamisli!

Limes, ili bimes?
Plus, ili minus… Sekans? Kosekans?
U prapočetku sve se začelo:
Trajanje, Setva, Žetva!
Veliki prasak donese pentagrame:
Prokletstvo, um se umom hrani!
Čežnja praskozorja natera ga napred
u lenju paru vlažne zemlje
gde traži što postići ne može,
postiže što ne traži.
Iz njegovog srca izvori senka sopstvene čežnje:
– Voleti, o samo voleti! – Ovešana doziva senka…

Koliko trajanja izvan stvarnosti,
koliko borbe oko nemogućeg?
Koliko senki iza ljupkosti snoviđenja?
Iscedi poslednju kap radosti
da od nje načini vino patnje svoje.
Njegovo srce, divlja tica,
nađe nebo svoje u dubokim očima;
njegove pesme potonuše
u dubine njihove…
Dok rog trubi lagano iz tame
želi zagristi crvljivu zemlju groblja,
čekajući da ga gađenje na sebe samog
ne izbuši k`o nabreklu zvezdu.
Šta ima poslednji rob
svojih misli još da uradi?

© Branko Mijatovic 2024.

VREME ČUDA-Dragan Milošević

VREME ČUDA

(tramvaj dvojka)

 

 

„Otvori oči, otvori oči, otvori oči…“ bubnja mi u glavi a taj glas da otvorim oči mi je nepoznat.

Otvorih oči i nešto me preseče. Ne znam gde sam. Šta je ovo, šta se dešava. Otkud ja u tramvaju?

Gledam oko sebe, sve nepoznata lica. Pitam se po ko zna koji put  šta ću ja ovde? Kuda sam krenuo? Gde treba da izađem iz tramvaja?

Pored mene stoji jedna gospođa te je ja upitah: „Oprostite , koji je ovo tramvaj ? Ušao sam na brzinu i  ne pogledah koji je.“

Pogleda me malo začuđena i reče: „Dvojka.“

Šta ću ja u dvojci? I dalje mi ništa nije jasno. Jednostavno ne znam ni gde da izađem. Ne znam ni koliko je sati. Pogledah prema ulaznim vratima, kod vozača gde stoji displej i videh da je 19:54 . Na displeju koji pokazuje broj linije i vreme, stoje i dva slova SP?!

Ništa ne mogu sada da uradim. Ostaje mi da se vozim i dalje. valjda ću se setiti kuda sam pošao i gde treba da izađem.

Da skratim vreme počeh da zagledam ostale putnike. Tramvaj pun. Ima tu žena, dece, ljudi, starih, mladih , svakojakih. Na usputnim stanicama neki ulaze a neki izlaze. Čudno je to što videh da više starijih izlazi a samo deca ulaze. Osvrnuh se oko mene, malo dece a toliko ih uđe u tramvaj?! Neka deca žele da izađu ali matori se isprečili  i ne daju im.  Kada starima popusti pažnja po neko dete izađe kroz vrata.

Ma šta je sa mnom? Da li ja to spavam? Možda sanjam? Onaj glas što me je terao da otvorim oči, možda je samo san? Možda i dalje spavam i sanjam. Čudan san. Sve mi deluje stvarno ali i sve je nekako neobično.

Jedna mlada lepa žena se naslonila na mene. Tu su i dve devojčice i jedan dečak. Ne mogu da se drže za držače uhvatiše se za moj kaput. Veselo su galamili i ućutaše kada dečak šmugnu kroz vrata na jedno stanici.

Ona mlada žena se odvojila od mene još ranije. Posle nje počeše da se guraju uz mene neke druge žene. Šta im je? Zašto me ne ostave na miru? Zbog njih ne mogu da se saberem i setim gde treba da izađem.

Već mi je previše ove vožnje. Pogledah na sat ali tamo je i dalje pisalo linija br. 2  vreme 19:54 SP. E nazdravlje ni sat im ne radi. Ko da košta sto dukata da se nešto održava, popravi. Pogledah na displej koji stoji iznad mene. Na njemu videh da piše linija br. 2 vreme 20;24 BG.

Pa da, to je verovatno pravo vreme. Napolju je sve mračnije i mračnije. Valjda zbog mraka , ljudi postaju nekako sve više tmurni, ćutljivi. Sve su tiši.

Na kraju tramvaja ugledah još jedan displej. na kome je pisalo linija br. 2 vreme 20:– _ _ Eto tako je kod nas, od tri sata samo jedan radi. Tako je u svemu. Od tri stvari samo je jedna dobra, ostale ne valjaju. Šta da se radi. Takav smo narod valjda?

Znam samo jedno. Sve je neobično oko mene. Kao da spavam. Čudno je vreme, čudni su ljudi. Napolju je mrak a sve mračnije je i u tramvaju. Svetla jedva čkilje. Što je  još čudnije još uvek ne znam zašto sam u ovom tramvaju. Verovatno ću se setiti kada budem izlazio na nekoj stanici.

SLAP

Kad utihne slap voljene mi reke
dok tužna u bolu nemo ponire
sećanje na davne godine neke
polako nestaje tiho umire

Pogled mi preči bezumno granje
zalud me sećanje ka selu nosi
na srećnu mladost, naše Poljanje
gde trčasmo poljem srećni i bosi

Htedoh da pokidam rukama golim
da satrem bezbožno bezumno seme
da zagrlim slap reke koju volim
da vratim davno izgubljeno vteme

Al` klonu nejaka slabašna ruka
zalud mi htenje svo nebo raspori
nemoćna duša bolno zajauka
uzalud behu svi moji napori.

autor
Jovica N. Đorđević
27.04.2024g.