МОРЕ СПИ
У тишини биљки трава, море спава,
вали разносе премоћ сплина,
ветрови даљином пркосе,
мера је овде, слепа дубина.
Из благости залутало јуче,
тишина још као да свира,
свуда пролио се мук
и он се чује као звук.
Милиони шкољки по дну,
цртају снове плаве,
пустиња морска се буди,
у једном спојени, величанство морско,
са њим мали људи.
ОНОМАТОПЕЈА ТУГЕ – дотерана песма.
Тужна су детињства гладна,
без цвета пчелиног и није лет,
тужно је када лав главом заколута,
кроз кавез гледајући свет.
Каква је слобода од пролећа краћа,
све је тужно што одбија,
кад глумац не припада глуми,
онда је тужна и комедија.
ПСЕЋА СРЕЋА – ТАКОЂЕ ДОРАЂЕНА.
КАД У СРЕЋИ ИМАШ КАМЕН ВЕЋИ,
ПА ПРИТИСКА МУЧКИ,
КАО ДА СИ БРОД,
СРЕЋА КАМЕН, ТЕРЕТ ЛУЧКИ.
СРЕЋУ СРЕЋНОМ ДОНОСЕ И РОДЕ,
ЈА САМ СВОЈУ ПРЕКЛИЊО ДА ОДЕ.
ОСТАВИ МЕ ЛАЖНА ТАКВА,
УЋИ ЋЕШ У ПЕСМУ МОЈУ, ДА БУДЕ НИКАКВА.
© Андреја Ђ. Врањеш
