Три живота – Драгојло Јовић

ТРИ ЖИВОТА

Три живота још да имам
Ех, да ли би и тада знао
У ком смеру ја да  пођем
И да правом  циљу  дођем.

Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.

А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.

Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.

Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.

Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.

Где се дева људска душа
Коју сад на граме мерe
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.

И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.

Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.

Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.
____________ Настави са читањем “Три живота – Драгојло Јовић”

НОСТАЛГИЈА

НОСТАЛГИЈА

Свратих јуче по зрно младости
Кући пођох сетно без радости
Ту где некад беху драга бића
Стоје успомене, од младости сића.

У трену ми кроз главу пролете
Једно време када бејах дете
Кад смо лета седамдесет неке
Сањали даљине од Топличке реке.

Кроз живот нас носили таласи младости
Код куће нас чекале очи од радости
Родитељско раме за срећу и плакање
Заштитничка лука свих младости мука.

Стајао бих дуго у собици малој
Прелиставао године и сећања многа
Прекиде ме на рамену рука
Мог детета кад ми тихо рече,
Разумем те оче и све што те пече
Обриши ту сузу па да кренемо
Олуја се спрема, ускоро ће вече.

Направисмо неколико слика
И пођосмо Лазаревом граду
Раздиру ме сећања, успомене многе
А клецају времешне ми ноге.

Кад год свећу палим мајци што ме роди
Још две свеће палим за два добра бића
Што дететом трећим су ме звали
Увек радо видели, радо дочекали.

Ако негде небесима плавим
Душе наших најмилијих језде
Молићу се Богу да им Рај отвори
Јер били су најбољи,
Моји добротвори.

                                                        Куршумлија, 18.7.2021.

________________________________________________________

(Песма посвећена сећању на моје станодавце из средњошколских дана.) Учитељи Ђорђе и Живкица били су ми други родитељи. Вечно им памћење.

Била су то сине мој, тешка али лепа времена, кад су људи још имали душу.

 

ЈЕДНОМ

ЈЕДНОМ

Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.

Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.

Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у наш град
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.

Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.

А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.

Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.

Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.

Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.
______________________________
„Оно што не боли није живот,
Оно што не пролази није срећа“
*Иво Андрић

Поговор без говора- Веселин Мандарин

Pesnik i glumac.

Поговор из једра изроди
о граду јунака и говору свом .
Пробуди ме када спаваш
и злаћану успавај бол.

Изведи из гомиле срама
стид што по дану клоне.
Злаћану успавај бол,
док спаваш будан кроз ноћ.

Проговоре дајем без говора
рађам старе јунаке.
Изроди из мртвих таму
да живот под мраком стане.