Добродошли!
Чезнем за сазнањем
да ли краће траје живот или смрт
док стрепим у јарак да забацим главу
па низ ветар питања бацам
као болест док по телу хара.
Упитам сваки део прашине
да ли се вреди од ваздуха скрити
па ме песак под ребрима буди
нит је веран нит се трава роси.
да га казниш и под своје узмеш
оплакаће и тебе киша
па ћеш мокар да се сладиш.
Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић
Латинку Ђорђевић сам први пут упознао 20. 1. 2006. године, када је на сајту www.poezijascg.com објавила своју прву песму РУМЕНИ КОЛАЧ и тако почев од тог дана постала наш члан и сарадник ПоезијеСРБ. И та сарадња траје до данас!
Превише горд да ишта схватим,
Ја носим своје тесно одело,
И причам свима, свима се хвалим,
Како сам насликао ремек дело.
Вукао кичицом лево и десно,
Како бих спојио боје на платну,
Да створим најлепшу слику на свету.
Додавао црну, понекад златну,
И причам смело, причам све брже,
Описујем сенке и ситне детаље,
Публику држим у заносу своме,
Део свог ега преносим даље.
А да ли је слика заиста лепа,
Да л’ ишта од овог на платну стоји,
Није ни битно, то није суштина,
Све док реч моја по публици боји.
И кад сви оду, распрши се слика,
Нема ни платна ни шарених боја,
Остаје пејзаж од празних речи,
Замукли звуци и душа моја.
Да ли речима осликана слика,
На лажном платну и без папира,
Може да траје као мелодија,
У звуку ветра вечно што свира.
Да ли се може та крхка слика,
Са трагом у стени поредити,
И шта ће од тога да чува тајну,
Да ће ме сутра и занавек бити.
Без жудње да данас прикажем себе,
Као сликара великог ега,
Бирам да траг оставим за своје,
Да се са тиме ослободим стега.
Да будући моји кроз поколења,
Носећи крст мој и моје бреме,
Поносно упиру прстом у мене,
Да вечно будем путник кроз време.
Језером су запловиле лађе,
Која пре ће, судбину да нађе.
Да прoнађе оно за чим трага,
Да утекне усуду од врага.
Која пре ће, да претекне преко,
Другој страни где је чека неко.
А која ће сидро да усидри,
Милим ветром више да не једри.
Која може боље да се снађе,
И која је од јуначке грађе,
Да издржи налете оркана,
Да изнесе терет својих дана.
Све блиставе када се порину,
Све уморне, крхке, у сутону.
Сваку друга струја је носила,
Свака другом ветру пркосила.
Двије исте нико не направи,
Истим правцем двије не управи.
Али све се на пучини стичу,
Да исплету заједничку причу.
У судару лађа са свих страна,
Неким срећа није записана.
Али многе заједнички стреме,
Да у миру плутају кроз време.
Ако икад сустигну судбину,
Зна ли ико где ће да се вину?
Кад претекну све ка другој страни,
Јесу ли им дани одбројани?
Разочарао си ме и ниси одолео смрти
без слади си моје сузе јео
молио да одрасте дете у мени
и шта сад постадох ето?
Без помиловања име си ми дао
себично од смрти, године ди крао
Желео кад одеш на далеке путе
кроз мене да живиш и именом трујеш.
Шта је мени остало да живим?
Кад си моје уздахе клео
у моје си вене залутао
и ко сам сада ја ето?
На гробу твоме, наше име пише
да се сваки јунак поколеба
тужно је што кад и ја умрем
име ће гробар да нам меша.
Шта постадох ето?
Сенка што у теби живи
када и ја легнем под земљом
и твоја ће душа да се смири.
Веселин Мандарин
Није сумрак, само тама што крај једног дана роди
и тишину која расте заогрће тамним плаштом.
Која жури да одагна пој славуја, сјај у води,
већ и пламен што не гасне, оживљава прошлост маштом.
Заискриле у тишини, к’о фењери ноћи рајне
најдивнији украс света, твоје очи, у којима
скривају се сва богатства и ризница, чије тајне
разоткрити, може само онај ко је вољен њима!
Кад у њима видех занос, ватру која тиња, гори
испијена чаша вина к’о подрумско буре опи.
Немирно се срце моје од угарка пламом створи.
Пожурило да са твојим у вечни се огањ стопи!
У вихору сладострашћа сваки дамар нови иште,
не желећи ни тренутком оном другом да се клања,
Саградисмо у нехату свако своје светилиште
у бескрајној игри снова и несташних претицања.
Опиле нас ноћи страсне пролећем и мирисима
расцветалих ђурђевака, ал’ и цвеће тугу скрива,
па у вази тихо вене белу росу кад не прима.
Не вреди му поглед нежни, кад га нико не залива.
Дохујао ветар ледни! У срцима нашим тиња
плам што огањ некад беше, који памти ноћи страсне.
Неосетно, с њим пристиже и чемерно време иња.
Само чежња вечно оста, тај пламичак што не гасне!
Није тешко замислити колико је туге наше
сакривено у времену, па кад мину ноћи худе
прелиће се и просути из безмерно пуне чаше,
пола бола, да обома, туга нова мања буде!
Осмехнем се себи и њој
без да крај Вардара синем
пожелим да љубав отпевам
али јој ипак песму пишем.
Осећам грешке своје и њене
док кроз амбис стењу и моле
срећу да изродим пожелим
али ме сећања сломе.
Угледам љубав под
гробном парцелом
пожелим да смо
негде другде
она је мртва оживела
а ја жив тонем.
Осмех пожелим да вратим
напишем стрепње нове
јутро ме суморно пробуди
па и она оде.
Веселин Мандарин
ЗБОРНИК ПЕСАМА – ПОД ИСТИМ КРОВОМ – Поезија 3.
– ЋИРИЛИЦА
Бранко Мијатовић је покренуо иницијативу за издавање заједничког зборника песама под називом ПОД ИСТИМ КРОВОМ. Ја као уредник сајта сам поменуту иницијативу прихватио, а иницијативу је прихватио и председник Удружења песника Србије Милосав Ђукић Ђука и ево крећемо у наставак реализације те идеје. Прва књига је изашла, друга књига је изашла, а ова трећа је у припреми. У том послу помоћи ће мени и Бранку и нови председник Удружења песника Србије – Поезија СРБ Милосов Ђукић Ђука, Драгојло Јовић, Љубиша Ж. Војиновић – Мајсторовски и Јовица Ђорђевић.
Детаљи:
Postavio ljuba-trebotin. Procitano 651
KAD VETAR… – Ljubodrag Obradović 2007-01-07 14:02:39
KAD VETAR…
Kad vetar donese kiše
i priroda okupana zablista,
ja sam u kolibi gde lakše se diše
i gde me čeka postelja čista.
Uvek nežna i meka,
uvek nepoznata i topla.
I proradi vulkan i poteče reka,
pa me odnese u oazu,
gde nema ljudskih stopa.
Milovao sam telo, o tvoje ruke,
stavljao glavu u vrelo krilo.
I uvek kad nisi bila ljuta,
prestajale su sve moje muke.
I to koliko samo puta. Настави са читањем “KAD VETAR… – Ljubodrag Obradović”
НЕКАД БИЛО
Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА СЛИКАРСТВА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ почео , правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно ауто испитивана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из овим занатом познатих сликара Перазића дола. На око сликао је лагане слике, неизразите и неправилне биле су њему надмоћне и доиста јесу, да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је , да су били савременици. Декаденција талијанске уметности почла је још онда када се Рафаелов гениј већ налази на свом врхунцу, Рафаела је сликање направило Богом, сва његова дела могу се прокужити критички само и не у духу клеветања, али ту нема ни заслеплљености нити дивљења. Изложбу је неприпремљено отворио мој отац, Томина радост је била очигледна, његова душа се није могла огледати у његову сликарству. Као Ван Дајк у свом Мадриду, више реалист са жицом нежности, он је у сликама био неко други. Да су живели у истом времену француски колористи и овај наш сликар стекао би се утисак сличности, био је академски сликар али није водио мнго рачуна о академизму. Због присности са овим сликаром и из породичне блискости,