Месец: април 2024.

IN MEMORIAM – Anta A. Džamić

IN MEMORIAM – Anta A. Džamić


Од Гвоздена Ђолића из Александровца, јуче у среду 24. априла 2024. године у 19:13 часова сам добио поруку следеће садржине:
“Umro je Anta A. Džamić iz Aleksandrovca Župskog. Bio je potomak stare trgovačke familije. Bavio se i on trgovinom. Vlasnik je porodične trgovine “DŽAMIĆ”. U društvenom životu Župe bio je veoma aktivan. Bavio se poezijom. Iza njega je ostalo oko hiljadu pesama. Bio je saradnik Udruženja pesnika Srb iz Kruševca. Aktivan je bio u Udruženju potomaka Solunskih ratnika. Neka mu je večna slava i hvala!” Gvozden Djolić


Анта А. Џамић је био члан Удружења песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу  и активно је учествовао у бројним програмама удружења: “Код Чолкине старе Куће”, “Пет песника и Ви”, “Сајам књига и издаваштва у Крушевцу”, “Промоцијама часописа ПоезијаСРБ” и “промоцијама своје две књиге поезије у Музеју вина и виноградарства у Александровцу”.
У музеју винарства и виноградарства у Александровцу одржана је 8. 7.2019. године промоција стваралаштва Анте А. Џамића. Представљене су две књиге поезије и то “ИСПУЊЕНО ОБЕЋАЊЕ” и “У СЛАВУ ВИНА”, обе у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У име издавача књиге на промоцији су говорили Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић и Вељко Стамболија. Наравно, о Антиној поезији су говорили и културни посленици из Алексндровца, као и чланови КУД-а ГРОЗД из Александровца, директорка музеја винарства и виноградарства Нела Ђурић, Гвозден Ђолић –
бард Александровачке културе, Миодраг Шароњић Шарга – председник УО ГРОЗД, као и сам аутор. Промоцију су музиком оплеменили ансамбл Душана Дуце Пејчића и вокална солисткиња Рада Бајић.



АНТА А. ЏАМИЋ – БИОГРАФИЈА и неколико песама

Рођен 21.01.1948. године од оца Александра и мајке Радмиле. Завршио Трговачку школу у Крушевцу а затим за аранжера у Новом Саду. Са супругом Маријом има сина Драгана који се оженио Иваном и од њих има унука Вељка и унуку Ана Марију.

 

ГОДИНЕ ПРОЛАЗЕ

 

Већ је прошла година
а пос`о нам оста,
није прошла једна,
прошло их је доста.

Сваки живот носи
носи неко бреме,
ал` најбрже прође,
изгубљено време.

Свако мора ипак,
и време да схвати,
чак и један минут,
неће да се врати.

Путујемо брзо,
баш је и то страва,
живот тече даље,
а сат откуцава.

Наука нам граби,
баш су доста смислили,
сат за изгубљено,
још нису измислили.

Не дозволи сада,
да ти време прође,
да те старост пита,
где ти младост прође.

© Анта А. Џамић

ПУТНИК

Добро дош’о путниче
Жупу да посетиш
после прве чашице
маштом ћеш да летиш.

Заборави проблеме,
да ти буде фино
а ти одмах пробај
добро жупско вино.

После жупског вина
прорадиће машта
пробудићеш жеље
и моћи ћеш свашта.

Неко воли песму,
неко воли шалу,
ал’ сви воле чашицу
велику ил’ малу.

Неко воли алкохол,
а неко сокиће,
неко хвали воду
к’о најлепше пиће.

А у Жупи верујте
имате све скупа
а за то се брине
ваша Вино-Жупа.

© Анта А Џамић

ПРОЛАЗИ ЖИВОТ

Зашто боли, зашто туга,
кад путујем сад?
Неко каже баш је матор
други кажу млад.

Болест ето зла ми дође
па ми не да мира
у биртији овој овде
фајронт ми се свира.

Ужив’о сам у животу
баш у сваком делу,
волео сам и љубио
ужив’о у јелу.

Волео сам много децу
ту будућу наду,
уживао сам у друштву ето
и у тешком раду.

Живот беше дивна игра
чигра се окреће
једног дана када сване
мене бити неће.

© Анта А Џамић

  Настави са читањем “IN MEMORIAM – Anta A. Džamić”

ТАКО ЈЕ БЕСЕДИО НИКОЛАЈ – Душан Комазец

Теби, што водом ходиш и „беседиш на гори”,
што расплињујеш вапај и тугу неутешну
нудим дах покајања, а ти мој страх сагори.
Духа Светог усели у ову душу грешну!

Одаје блудне душе још нису проветрене,
а ти стрпљиво чекаш да моје нечистоте
плам покајања згори, да све бездушне сене
сенка прекрили твоја. Да се не „ оваплоте”.

Орадостићу постом молитву покајника
да ми Причешће Свето не буде на суд клети.
Нека ми вера буде као у разбојника.
Он је Истину знао? На крст сте разапети!

Господе, молим ти се, растерај облак сиви!
Даруј ми бедем вере да ме одбрани вазда
од оних који суде, што мисле да су живи,
јер „губим” себе, каквим овај зли свет ме сазда!

Нису све реке пловне, па када скренем с пута
навести сваки „немир” муњом и громовима.
Вирови силни маме душу што би да лута.
Нека те уместо мене у њој све више има!

Благослови Господе непријатеље моје!
Проказаше ми стазе којима не смем ићи.
У мору сладострашћа где се бездушја роје
истина си, без које до циља нећу стићи.

Господе, зашто сузом оросе нам се лица
када у поноћ, поље, озаре нежни свици?
Зар је Србији мајци нестало воштаница?
Свака њива је гробље, још руде споменици!

Похрлили смо к’ „свету”, ка океану хорди,
а наша душа ћилим, згазише је без срама.
Боже, спаси од зала, греха и мисли горди’
да опет путујемо Небеским кочијама!

У ИСТОЈ ЖЕЉИ -Здравка Пап

Станујеш у мени
И чекаш да се сетим
И избришеш све успомене

Пратиш све догађаје
И затвараш видик пред очима
У коме се кријеш од истине

И правиш се да не видиш
Да је све постало варка
И да је све постало навика

И нећеш да признаш
Да смо се заиграли
И постали странци
У истој жељи!

Јелени што Аном је зваше- Веселин Мандарин

Screenshot

Та усна што отпише коров и мраз
по минусу љубише без да љубити зна.
Те љубави велике што код Андрића сам срео
погледаше и у моје стазе да виде ми место.
Дочекаше их око једно, једно око
што дубоко је у тами.
Друго спава и по дану сикће.
Зар је свеједно ово друго или није?
Друго око спава под јабланом
док своје тражи по пустињи
ноћ и поново ноћ ми клизи низ пете
убраће бојим се и ово прво ми дете.
Зашто сам уснио песму сваку?
Песму сам уснио танку,
танак као лист папира
Андрић нема мира.
Низ Божије стопе и стотину залуда
залуд да је свака ћутка што сам снио.
На крају ћу подлећи подливима
што низ песме часте грехе.
Шта је у тами?
Помоћ мудро на уснама стави
клони’ те се љубави грешне
нека крв ме твоја памти
и по теби ће песак излити.

Веселин Мандарин

СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш

СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ

Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томислава Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ започео правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали а да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно испитана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из краја овим занатом познатих из Перазића дола, на први поглед сликао је лагане слике, изразите, биле су блиске соц, реализму. њему надмоћне он их je бранио , да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је,  да су били савременици.

Настави са читањем “СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш”

DRAGA

Na proplanku tužne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru

Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji

Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje

Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema cveće on kome da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža

Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da iskaplje vreme
da se s dragom srećan upokoji.

autor

Jovica N. Đorđević
20.04.2024g.

НИШТА БЕЗ  ВИНА – Милосав Ђукић Ђука

НИШТА БЕЗ  ВИНА

Не може без вина, кад се родиш,
кад светом ходиш
и кад Богу на истину пођеш.

Вино је пасош, оно је виза
кад путујеш к′ мени
или до Париза.

Ништа без вина,
лагано ти душу греје
и тужне људе увек насмеје.
Настави са читањем “НИШТА БЕЗ  ВИНА – Милосав Ђукић Ђука”

Тачно је- Веселин Мандарин

Screenshot

Тачно је да журим
и таласе квасим,
журим без журбе у џепу,
још један у низу луталица,
што чезне да се смрти преда.
Не познајем лажи и лажове,
огледало под покривачем кријем,
још једна у низу кукавица,
што стрепи да истину угледа.
Љубав да не пробудим,
смрт да не препознам,
кукавица рода свога.
Осветли ме оче,
па кад син се спусти,
земља да се сија.
Нека мртвак знаде свако слово,
које жив сам просро
и умро усран,
без правде по страни.
Нека чује да и даље срање влада,
гладни чезну за уздахом
и пресек им је хладан.
Усрано срање и даље сере,
просраће, бројим се младе.
Тачно је да журим,
младост да прерастем,
па кад сумрак сване,
лажи да упознам.

Веселин Мандарин

Промоције књига: Љубица Жикић – ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ОДРАСТАЊА

ВИДАРИЦЕ

Наше дјевојке носе имена по цвијећу
Па смо их дозивали са чука и кота
Да нас видају видарице младе:
Невеном, да нам снага не свене;
Љубицом, да нас љубав не заборави;
Смиљем и босиљем
И другим чудотворним биљем. Настави са читањем “Промоције књига: Љубица Жикић – ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ОДРАСТАЊА”

Убише ме мај- Веселин Мандарин

Screenshot

Сплео сам јој црне косе
по ноћи и гледао месец
како пева своје боли
кроз прозор завлачи снове
и моли да се одоре сломе.

Не познах једне очи
зелене и росне
што дечачке снове
поруши низ мај.

Мора да је младост крива
што покоси сваки сат на зиду
па у машти угледам ока твоја два
моја ока два
што убише ми мај.

Веселим Мандарин