СВЕТИЛИШТЕ – Душан комазец

Није сумрак, само тама што крај једног дана роди
и тишину која расте заогрће тамним плаштом.
Која жури да одагна пој славуја, сјај у води,
већ и пламен што не гасне, оживљава прошлост маштом.

Заискриле у тишини, к’о фењери ноћи рајне
најдивнији украс света, твоје очи, у којима
скривају се сва богатства и ризница, чије тајне
разоткрити, може само онај ко је вољен њима!

Кад у њима видех занос, ватру која тиња, гори
испијена чаша вина к’о подрумско буре опи.
Немирно се срце моје од угарка пламом створи.
Пожурило да са твојим у вечни се огањ стопи!

У вихору сладострашћа сваки дамар нови иште,
не желећи ни тренутком оном другом да се клања,
Саградисмо у нехату свако своје светилиште
у бескрајној игри снова и несташних претицања.

Опиле нас ноћи страсне пролећем и мирисима
расцветалих ђурђевака, ал’ и цвеће тугу скрива,
па у вази тихо вене белу росу кад не прима.
Не вреди му поглед нежни, кад га нико не залива.

Дохујао ветар ледни! У срцима нашим тиња
плам што огањ некад беше, који памти ноћи страсне.
Неосетно, с њим пристиже и чемерно време иња.
Само чежња вечно оста, тај пламичак што не гасне!

Није тешко замислити колико је туге наше
сакривено у времену, па кад мину ноћи худе
прелиће се и просути из безмерно пуне чаше,
пола бола, да обома, туга нова мања буде!