ОГРЛИЦA СТИХОВA – Латинка Ђорђевић & Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић

БИОГРАФИЈА АУТОРА

Латинка Ђорђевић рођена је 1951. године у Земуну. Писањем потврђује своје постојање. Пише зато што осећа да тако треба, непосредно, искрено, интимно. Писање је једна врста трке на дуге стазе, што каже Меша Селимовић то је шејтански посао. Латинка Ђорђевић живи на релацији Швајцарска ‒ Србија. Данас је пензионер, срећна мајка, супруга и бака унуцима Александри, Андрији, Емилији, Максимилијану и Викторији. До сада је издала следеће књиге: „Козарачка 39“, „У сенци варошких капија“, „Непрећутана сећања“, „Написано у срцу“, „Шапуће љубав“, „У сенци варошких капија“ (двојезично издање на српском и енглеском језику), „Пусти ме да сањам“, „Јесен“, „Цветови старога пања“, „Птица која непрестано лети“, „Огрлица стихова“. Њена поезија заступљена је у бројним зборницима у Швајцарској и Србији: „Завештања”, „За мирис божура”, „Први пут”, „Пијмо живот и ја”, „Љубавни рецепат”, „Окретање точка”…

Члан је Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Удружења књижевника Србије, као и бројних књижевник клубова у Србији и иностранству. Иза себе има доста лепих остварења за децу, бајке, као и незаборавне позоришне представе у Цириху, које је сама режирала, писала, била њихов сценариста и кореограф. Носилац је бројних награда и захвалница за свој рад. Донатор је многих акција и главни актер за помоћ на свим пољима. Тренутно је председник Литерарног клуба „Десанка Максимовић” у Цириху. Заступљена у многим антологијама у земљи и дијаспори, Латинка је доказ да никада није касно писати, чак и онда када живот не иде по плану, јер је писање најлепши део човековог бића.

Лирски ђердан Латинке Ђорђевић – А. Стојковић

Корачајући путевима живота, човек често наилази на изазове с којима се суочава да би остао и опстао у брзини савременог живота и бурним временима, које као неминовности на њему остављају трагове. У таквим околностима израста и нова збирка поезије Латинке Ђорђевић „Огрлица песама“, збирка префињене лирике и јаких емоција, чији рецептивни домет бива намењен сваком бићу које осећа и које живи своја осећања.

Латинка Ђорђевић „Огрлицом песма“ наставља своју поетску нит, добро познату читалачкој публици. Држећи се лирског интимног доживљаја света, њене песме постају најлепши дукати на ђердану који сија за будућност. Оне могу бити и бисери, као сузе ауторке преточене у стихове. И у једном и у другом случају, танана осећања основна су мотивација, она су једнак узрок и последица, средство и циљ којим се савладава реалност и којим се даје нова драж живљењу. У готово свим песмама присутни су аутобиографски наноси, који фокализаторски усмеравају виђено и доживљено на поједине сегменте ауторкиног живота, тако да она дише, она преживљава и она траје управо кроз глас који песме изговара, а тај глас бива преточен у ауторски кроз употребу
имагинарне грађе.

Златна струна која у поетску огрлицу ниже стваралаштво Латинке Ђорђевић јесте однос према човеку и животу. Иако темпорална каузалност бива наглашена тек кроз њене последице, лирски субјекат се не предаје и на живот гледа као на победу извојевану многим борбама. Тежина тих борби урезује боре и на лицу и на срцу, али је победнички осмех жуђена сатисфакција. У поезији Латинке Ђорђевић живот није пука пролазност, ток који из извора без жубора води увиру, већ је сагледан кроз дубље апстраховање животних датости. Конкретна стварност је темељ из кога Латинка зида тврђаву сопствене душе, која је освојива само уз непрекидан труд и жељу, кроз доброту и лепоту. Она препознаје духотражитеље и њихове ликове, али једино они најистрајнији могу доћи до циља и бити део поетске флуидности, а тиме кандидати за вечност.

Збирка „Огрлица песама“ није једнодимензионална по својој структури. Она се састоји од три дела, различитих по стилу, версу, теми. Између две чисто песничке целине „Ствар душе“ и „Све је љубав“ своје место нашла је и целина која обухвата кратке поетске форме „Ризница мисли“, у којој су сакупљене језгровите рефлексивне сублимације ауторке. Оне долазе као производ дугогодишње запитаности пред светом, осећаја променљивости живота и емотивног (не)прихватања, као јединог начина да се одговори изазовима. Концизност у изразу ових поетских минијатура иза себе крије богато искуство, из кога се црпи снага, али и трасира пут кроз будуће трајање. Ови записи конципирани су као апофтегмични одјеци сазнања и спознања живота, који вођени јединственом идејом, формирају поуке и поруке о којима ваља промишљати.

„Огрлица песама“ Латинке Ђорђевић заснива се на два доминантна мотива: љубав и пролазност. Љубав је оно што боји живот и даје му смисао, главни садржај дана који се претварају у сећања, а кроз осећај пролазности се боље сагледава вредност сваке проживљене године, сваког искуства. Та емпиријска страна живота одваја се од рационалне кроз комплекснији осећај стварности, покренут снажном емоцијом, чијих се одјека лирски субјекат не плаши, већ их упија и у свом бићу их преиспитује. Осећање љубави за песникињу је жива материја која гради мушко-женске односе кроз бол и патњу, али и радости и задовољства. Та љубав је блиска сети, тихом живљењу у коме се срца искреношћу сједињавају у трајне везе. Нежно женско срце кроз специфично осећање бележи и добре и лоше тренутке, али не одустаје од борбе за испуњењем, јер је љубав  магија која чини чуда између два бића. У сједињавању
душа, а кроз поетску огрлицу, ауторка ће иницирати чудо, али и живети и стварати до његовог обистињења.

Осећање љубави у поезији Латинке Ђорђевић не односи се искључиво на  љубав између мушкарца и жене, мада је у много песама баш та љубав садржински супстрат, већ је то широко засновано осећање према свету, животу, људима. Таква љубав носи хуманистичку поруку да свет једино може постојати када се заснива на искреној љубави према свему постојећем, према ближњима, али и људима уопште, па отуда и назив треће целине у збирци „Све је љубав“. Стихови „Огрлице песама“ приказују љубавно осећање уз које се узраста, које је
мотив, циљ, али и средство за остваривање жеља и достизања и најудаљенијих звезда. Оно је сублимација ероса и танатоса, јер кроти живот и трасира га у смеру непредвиђених околности, али и осведочава постојање као жиг који остаје занавек на срцу. И лајтмотиви загрљаја, погледа, сећања у функцији су структуисања нежних лирских сегмената, али су једнако и у служби истицања вредности тог јединственог осећања, које има лице човекољубља и које бива обасјано светлошћу наде да је свет испуњен лепотом, понекад човеку непојмљивом и далеком, једини свет у коме се може постојати.

„Огрлица песама“ појављује се као збирка богате сликовитости. Поетски колорит обојен је разноликим углавном субјективним, визијама, које песникиња опредмећује конкретношћу приказаног света. Врло чести флорални мотиви указују на блискост човека и природе, јер је човек њен саставни део, духом повезан с природним појавама. Зато у овој збирци ентеријер и екстеријери добијају романтистички тон и никада нису само декорација, већ су у метафоричкој вези с духовним светом лирског субјекта. У аутентичним амбијентима кроз смењивање светлости и таме смењују се и тонови, емоције, мисли, тако да у атмосферу песама бива уткана и симболичка нит, која трасира пут од конкретне појавности до апстраховане мисаоности.

У збирци Латинке Ђорђевић важан мотив представља и сећање. Оно није саздано као скуп претходних догађаја, већ је проживљено и доживљено. У визији песникиње човек не би могао да живи без успомена и те успомене су оно што га употпуњује и чини човеком какав јесте у датом моменту. „Огрлица песама“ може се сагледати и као огрлица успомена, огрлица коју песникиња у лику лирског субјекта поносно носи, чак и када та сећања нису потпуно пријатна. Она су темељ за њено бивствовање и снага којом се опстаје, али и нежни интимни тренуци препуштања неким бољим временима у којима звуци младости певају најлепше мелодије срца. Кроз евокацију прошлости садашњост, колико год да је тешка и бесмислена, постаје прихватљива, јер је изграђена на стабилном темељу давних дана са којима се човек не може никада растати. У више песама лирски субјекат изјасниће се да живи за садашњост, за сваки дан који траје, али се ни тада неће у потпуности одрећи прошлости у корист заборава, јер се у сваком тренутку тренутне среће или туге крије се део
некадашњих очекивања, чак и када се јасно потенцира дистанцирање од прошлости.

Збирка Латинке Ђорђевић „Огрлица песама“ као да покушава да одговори на једно од најкомплекснијих питања књижевности, а то је питање односа дела и стварности, тј. колико је књижевно дело добило из стварности, а колико је уобличило фикцијом. Песме Латинке Ђорђевић израстају на тлу емпиријске стварности, али она постаје домишљена, субјективна и прелази у перципирану стварност. Уобличена фикцијом у дело уметности речи претвара се у уметничку стварност, не губећи боју емпиријског тла, из кога је поникла. Стога ова збирка постаје бисер лепе књижевности, који ће своје праве домете остварити и себе потврдити у сусрету с читаоцима, а њено постојање оправдаће се ширином приступа, од субјективног до објективног, од песимизма до оптимизма, од тренутка до вечности, јер књижевна дела и јесу огледала у којима лице незаборава бива јасно видљиво, а дело Латинке Ђорђевић на том лицу исписује осмех, осмех намењен читаоцима, осмех који треба распознати и докучити.