LJUBAV, UPRKOS SVEMU
Njoj
“Na kraju krajeva, čitava civilizacija je jedno veliko potiskivanje”.
(Kristof Hajn, “U vezi sa strancem”)
Katkad pomislim da je ljubav prâva jedino ona neostvarena,
Nesrećna.
Da trajajuća je samo ona koja je u srcu za(o)stala,
Kojoj u susret nije slična pošla,
Ili je od njih, nekada bliskih lica dvoje, jednome prebrzo zauvek prošla.
A možda se ljubav žalostiva u sebe povukla, nevina, snena,
Usamljena.
Pa mi se mestimice čini da je baš nemoguća ljubav ona najjača,
Autentična, potpuna,
Iz duše, iz središta srca izviruća.
Iako je platonska od brojnih nazvana,
Nesudbinska,
Čak zbiljski nepostojeća.
A ljubav nije iluzija, obična maštarija,
Nije pojava opipljiva, a ni bajka dečija,
Još manje je zgaženo voće, močvara bez dna,
Ni klopka za naivne, opasna zabluda, zabava likova besposlenih,
Besmislena gubitnička igrarija.
Nipošto glupa, zanemarljiva tričarija –
ona je neuporedivo veličanstvena, božanska energija.
Pritom godišta osetno različita, daljina, bolest, prilike porodične, obaveze poslovne, novac –
za istinsku ljubav prepreke nisu nesavladive neke,
To mogu da budu tek izgovori puki naklonosti odsustva,
praznine dubiozne drugih uzroka.
I zato, ako umemo i imamo koga, volimo ludo, neracionalno,
(Jer drugačije i ne vredi!)
Bez računa, očekivanja da time se daje nešto, “plaća”,
I da nam na emocije plemenite taj voljeni bilo čime uzvraća.
Što razmišljanja manje, više opuštanja,
Što manje realnosti sive, više radosti unutrašnje,
Umesto tuge, crnila – treba nam bar grumen nade, verovanja,
Što manje grube materijalnosti spram suptilne duhovnosti,
Što manje prozaičnosti a više poetičnosti.
I veselosti, slatke lucidnosti,
Ne samo u mladosti, već i u starosti.
(C) Zoran R.Tomić
