Zoran R. Tomić, Beograd
DELIKATNA
“Pejzaži naše mladosti, zajedno s pričama iz detinjstva, lepim i ružnim, oblikuju nas i stvaraju ono što smo danas”. (Šeli Rid, Teci kao reka)
Susreli smo se osamdeset i neke na Pravnom fakultetu,
Predavanja sam joj neko vreme držao,
Nisam je odmah među ostalima zapazio,
A nije se naročito ni isticala,
Možda me time baš i privukla,
Kao i držanjem otmenim,
Odmerenim pogledom kojim je moje časove pratila,
Ozbiljnošću, svetlošću pravilnih crta duguljastog lica,
Da – i zagasitim nijansama odeće i obuće koje je najčešće nosila.
Što sam kasnije tek zaključio,
Kada sam po ko zna koji put naš originalni “film” od početka odmotavao.
I okonča se zimskog semestra nastava,
Onda januarski praznici minuše, a i ispitni rok se primače kraju.
Sretoh je u hodniku jednom, slučajno dakako,
Blizu mog kabineta.
Zaustavih je da pitam kako je,
Osmehnu se uzdržano,
Odgovori da je umorna jako,
Da je moj predmet kod drugog profesora nedavno izuzetno uspešno
položila,
Da se baš sa Međunarodnog prava razočarana vraća,
Tog dana neodržanog, odloženog ispita.
Pozvah da je počastim kafom što je Upravno tako lako iz prve prošla
Ona ne odbi,
Uđe polako, oklevajući,
Uočih jasno da je vitka, premda omalena,
Naglašeno ženstvena iako nenašminkana,
Gospodstvena.
Učini mi se blaga, skromna, prirodna,
Ljubazna, no razumljivo na distanci, samosvesna.
Na brojne naslove na mojim policama diskretno je motrila,
U odnosu na njih, prema meni bila je nekako hladnjikava.
Stiže ubrzo i kafa, no razgovor nije tekao lako,
Nešto je u njemu zapinjalo, smetalo.
Predložih joj da uzme koju god knjigu hoće,
I da mi se javi kad je pročita,
Bez ograničenja, bilo kada.
Ona izabra staru istorijsku jednu, zahvali se i brzo ode,
Ostavljajući u meni osećaj naprasne praznine,
Svežinu naglo uviruće bistre uzburkane vode,
Pa i zapanjujuće teskobe.
Doista, osvajaše me cela njena pojava, stas i glas,
I radoznale oči mlade neodlučne srne.
Настави са читањем “DELIKATNA – Zoran R. Tomić”
