Kad utihne slap voljene mi reke
dok tužna u bolu nemo ponire
sećanje na davne godine neke
polako nestaje tiho umire
Pogled mi preči bezumno granje
zalud me sećanje ka selu nosi
na srećnu mladost, naše Poljanje
gde trčasmo poljem srećni i bosi
Htedoh da pokidam rukama golim
da satrem bezbožno bezumno seme
da zagrlim slap reke koju volim
da vratim davno izgubljeno vteme
Al` klonu nejaka slabašna ruka
zalud mi htenje svo nebo raspori
nemoćna duša bolno zajauka
uzalud behu svi moji napori.
autor
Jovica N. Đorđević
27.04.2024g.
(Прочитано: 120 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.874 пута)
