Добродошли!
СТАР ЧОВЕК И ЊЕГОВ ПАС
У колиби старој крчка се качамак,
спрема га старина себи и свом другу;
заранили јутрос, колиба им замак,
у очима својим оба крију тугу.
Сећају се Трифундана, дана давних,
лепих винограда и пуних подрума;
сећају се вина својих, рујних, бајних,
винограда што трчаше поред друма.
Настави са читањем “СТАР ЧОВЕК И ЊЕГОВ ПАС – Бранко Мијатовић”
Sećanja naša tirani, stalno se vraćaju, muče,
ne budi rob prošlosti, već živi u svetome trenu;
ono što nazivamo sutra, već je zapravo juče,
prvi jutarnji petli u stvarnost će tebe da prenu.
Ne, neću te večno voleti, jer ni ja večan nisam,
pa moj tren kad prođe, trulež će, zemlju, tada u ćivot;
onaj mali deo večnosti, kad dobro znadoh s kim sam,
voleću tebe dok traje to što nazivamo život.
Oni koje volimo zadaju baš najviše boli,
ljubav umire bolno, od izdaje, slepoće, jada;
da li je pesnik mazohist kad samo zna da voli,
najteže mre od samoće u kojoj predugo strada.
Na pozornici se digne zavesa pa krene drama,
Život? Čudan teatar: prvo drama… zavesa… tama.
(sonet 346.)
Svirao sam i ja druže, u kafani uživao,
dok si na me pare bac`o nisam znao tvoje boli;
kad si zadnju paru dav`o, ne znah da si tugovao,
ne znah mlađan šta su boli kad se ljubi, kad se voli.
Svirao sam nesrećnima i pare im uzimao,
gledao sam tužne ljude, šake srčom isečene;
oprosti mi prijatelju, šta je tuga nisam znao,
sad ja zadnju paru dajem zbog izdaje jedne žene.
Daj sviraj mi jednu noćas pesmu što u srce dira,
evo zadnje pare dajem, da produbim srcu rane;
život minu, ostari se, al ne nađoh srcu mira,
violina neka jeca, otići ću kad osvane.
Otići ću u nebesa, tamo gde se duše vole,
jecaj, jecaj, violino, zemaljski me dani bole.
© Branko Mijatovic 2024.