Месец: јануар 2023.

У нама још цвета бела љубичица Љиљана Тамбурић

У НАМА ЈОШ ЦВЕТА БЕЛА ЉУБИЧИЦА

Свет је мало место, у свемиру скрито
и у њему душе што се вечно траже,
ништа није тако, стварно, истинито
као кад ти неко, да те воли, каже,
па ти се отворе златна рајска врата,
из срца полете ластавица јата.

Тако је и нама у младости било,
на два краја света чекасмо се дуго
изнад нас се једном небо отворило,
па нам тихо шапну – До виђења туго!
Кренусмо ка месту, где ћемо се срести,
где ће нас судбина незнана навести.

Нашли смо се онда, под облаком белим
са кога је вила просипала цвеће,
ко лептири полетесмо једно према другом,
ти тренуци беху за нас пуни среће,
тада ти припадох срцем својим целим
само да те волим од тог трена желим.

Постао си јутро што ми сан прекида
и вечерња румен што ме нежно грли,
ноћна жудња што ме успавану кида,
зрак сунчани што ми у пољубац хрли…
Постао си лађа којом кроз дан пловим,
биће што ме воли и које ја волим.

Постала сам тада део твога бића,
снага која држи твоје тело јаким,
храна души гладној, место јела, пића,
ваздух од код живиш са уздахом сваким…
Кажеш да у мене, ко у Бога гледаш,
у руке би моје, живот свој да предаш.

А небо над нама златне звезде сипа,
додаје нам боре и седи нам косе,
године нам ниже, ништа нас не пита,
месечеве мене осеке нам носе…
У нама још цвета бела љубичица
док нам кости ломи, старост- бесрамница.

Љиљана Тамбурић

NOĆ I VRANA

Pišem o steni koja ćuti i sanja ne
ravnotežu
pišem o kapi koja žmuri i čeka slap
vodopada
pišem o mogućem i nemogućem
skupu dešavanja
zaobilazi me ono presudno
e – to
ni naslutiti ne mogu –
ni to!
a znam da pre-do-se-ćaj vara
kao vrana
kao noć
kao razum
kao smrt
i o njemu ću pisati –
hitno je
hitno!
vrana mi podmeće jaje za oko
noć pobeže preko pola
razum podmeće tačku uz “hitno”
a smrt ne vidim – gde je?gde?
ko to gužva list za pred-o-se-ćaj?
verovatno
verovatno
očaj i ja –
skup dešavanja
moguće je… vrana

HRISTOS SE RODI!!!-Miroslav Krnjeta

Zvone zvona nebeskog svoda
pesma Heruvima u slavu spasitelja
domovi puni radosti i veselja
vascela planeta slavi Gospoda.

Otvorimo vrata naših duša
rodio se sin,nosi nam ljubav,
neka srca osete zvuk Hristovih doboša
a čovek okupan molitvama,vrlinama
bude blistav.

Braćo i sestre pružimo ruke
svedržitelj silazi niz oblake
rođenjem poklanja svetlo i praštanje
poruku ljubite i volite bližnje.

Jerusalim je danas u hramovima,kućama,
rodilo se svetlo u pećini Vitlejema
pali sveće tumana i gračanice
danas smo braćo u naručju Bogorodice.

Čaša ljubavi tanjir zagrljaja
danas slavimo rodio se mesija,
poljubi majku,oca,brata,sina,
ljubavlju plamtimo kao vatra Serafima.

LJubav i svetlo krsta neka nas vodi
Mir Božiji!!!Hristos se rodi!!!

DNO – Jovica N. Đorđević

Konobaru, ovu čašu vrati,

sa vinom je sve bliže i bliže;

a ti kurvo mene noćas plati,

da sa dna sad potonem još niže.

 

Hej ciganko, što me ona kune,

kad u sreću ja njenu ne diram;

što mi nežne pokidala strune,

kako pesmu sada da odsviram.

 

Zato sviraj ciganine stari,

da zaplače violina tvoja;

nek gudalo za bol moju mari,

kad ne mari zla sudbina moja.

 

Tiho sviraj ciganine stari,

dukatom ću pesmu ja da platim;

dok uz pesmu srce mi krvari,

nek mi kaže kako da je vratim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Kategorija odrasli.

 

БОЖИЋНА  ЗДРАВИЦА

 

БОЖИЋНА  ЗДРАВИЦА

Ево свиће зора рана,
стиже Божић благо нама!
Весеље се увелико спрема,
благодети такве нигде нема!
У Србина је вера чврста,
он се крсти са три прста.
У Србина је вера строга,
он поштује  свога  Бога!
Оj, Србине, жив си, здрав си;
јеси лола, па нека си!
Домаћине , жив ми био,
весело се  проводио!

У кући ти радост и весеље,
да оствариш своје жеље.
Амбари ти пуни жита ,
а жена ти  отресита.
Бачве пуне вина и ракије,
да наздравиш и попијеш.
Поља плодна ,благородна,
а година  свака родна!
Берићета нек’ је кућа пуна,
место капе на глави ти круна,
као симбол среће ,благостања,
песма нек’ ти у кући одзвања!

Православац ти си зна се,
што за Божић коље прасе.
А нађе се и понеко јање,
за празнично  радовање.
Тихо гори жута воштаница,
и ломи се Божићна Чесница!
Цела кућа тамјаном мирише ,
радошћу и миром сад одише.
Пламен среће у очима блиста,
све у славу Бога Христа!
Његова нас рука ка спасењу води,
Мир Божји, Христос се роди!

Весна Стојковић
Лесковац,Србија

Dragan Milošević -VIŠE NE ZNAM NI KOJA SU VREMENA

VIŠE NE ZNAM NI KOJA SU VREMENA

Duša mi je puna tuge i boli,
bezdušno srce kuca u toj ženi.
Sam Bog zna da l’ me ljubi da l’ me voli,
ponekad je nalik ledenoj steni.

Tako se nadah da ću srećan biti:
da me poljupca njenog dah dotakne,
da pred drugima ljubav neće kriti
iz zagrljaja mog nikud’ da makne.

Poljubac mi njen dođe iznenada,
još više počeh zbog nje da ludim.
Osećam dolazi neka nova nada.

Život mi postade košmarna sena.
Jave se bojim , da se ne probudim,
strah da ne ode, da je ne izgubim

Više ne znam ni koja su vremena.

BEOGRAD
07.12.2022.

ШУМА – Душан Комазец

Прва страст и прве туче праве, мушке
због цура и рума.
У амбис падосмо као да смо с крушке…
„кад сиђосмо с ума”.
Сад, кад смо већ доле тихо, потрбушке,
да не чује чума,
поносно пузимо, добијамо ћушке,
на путу до „друма”,
јер су своје зверје показали њушке.
Свуд’ око нас шума?
Не би „они” смели да имамо „пушке”!

Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.

Нови вазноси високолетача Бранка Мијатовића – Слободан Б. Ђуровић 
– „Сонети за душу“

Читамо. Из измештеног созерцања – нижу се представе што су се винуле изнад кала нужности, ‘суб специе аетернитатис’. Уз ове полифоне лирске колоплете и ми, поморци свакодневља, постајемо морепловци ванвремља, што походе далеке мореказе; јер, ова поетика открива нека у профаном сакрална, у рационалном трансцендентна, у есенцијалном – метафизичка треперења.Постоје песници чије су стазе тангенте додира, али и они ређи, што сежу и недодире.

Непосредно пре него што ће отићи звездама, у зимомори росијске тундре, чувени руски песник Мандељштам читао је изворне Петраркине сонете. Држао је, у чељустима леднаа даха, тај груменчић југа и топлине, са маестралима, мирисима смокава и маслињака. Искрено верујем да би с истим одушевљењем и заносом читао версе Мијатовића што су, попут сонета великог претходника, небрушени драгуљи духа, у сталном прерастању.

Хипотетички Мијатовићев лирски јунак – готово је увек у првом лицу – по начелу филозофа Сиорана који не признаје савршену лирску песму ако није писана у првом лицу. У сонетима нашег песника то лирско „Ја“ је уједно и Аврам, који с чврстом вером у Божју Промисао жртвује јединца, али и син Исак, који верује ‘малом богићу’, на земљи – оцу,  да би му рука његова ни у сну – а камо ли на јави, могла нанети зло.

Тражити квинтесенцу – још некако, али трагати за квинтесенцом квинтесенце, за крајеугаоним каменом, то је подвиг.
Настави са читањем “Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.”