У нама још цвета бела љубичица Љиљана Тамбурић

У НАМА ЈОШ ЦВЕТА БЕЛА ЉУБИЧИЦА

Свет је мало место, у свемиру скрито
и у њему душе што се вечно траже,
ништа није тако, стварно, истинито
као кад ти неко, да те воли, каже,
па ти се отворе златна рајска врата,
из срца полете ластавица јата.

Тако је и нама у младости било,
на два краја света чекасмо се дуго
изнад нас се једном небо отворило,
па нам тихо шапну – До виђења туго!
Кренусмо ка месту, где ћемо се срести,
где ће нас судбина незнана навести.

Нашли смо се онда, под облаком белим
са кога је вила просипала цвеће,
ко лептири полетесмо једно према другом,
ти тренуци беху за нас пуни среће,
тада ти припадох срцем својим целим
само да те волим од тог трена желим.

Постао си јутро што ми сан прекида
и вечерња румен што ме нежно грли,
ноћна жудња што ме успавану кида,
зрак сунчани што ми у пољубац хрли…
Постао си лађа којом кроз дан пловим,
биће што ме воли и које ја волим.

Постала сам тада део твога бића,
снага која држи твоје тело јаким,
храна души гладној, место јела, пића,
ваздух од код живиш са уздахом сваким…
Кажеш да у мене, ко у Бога гледаш,
у руке би моје, живот свој да предаш.

А небо над нама златне звезде сипа,
додаје нам боре и седи нам косе,
године нам ниже, ништа нас не пита,
месечеве мене осеке нам носе…
У нама још цвета бела љубичица
док нам кости ломи, старост- бесрамница.

Љиљана Тамбурић

NOĆ I VRANA

Pišem o steni koja ćuti i sanja ne
ravnotežu
pišem o kapi koja žmuri i čeka slap
vodopada
pišem o mogućem i nemogućem
skupu dešavanja
zaobilazi me ono presudno
e – to
ni naslutiti ne mogu –
ni to!
a znam da pre-do-se-ćaj vara
kao vrana
kao noć
kao razum
kao smrt
i o njemu ću pisati –
hitno je
hitno!
vrana mi podmeće jaje za oko
noć pobeže preko pola
razum podmeće tačku uz “hitno”
a smrt ne vidim – gde je?gde?
ko to gužva list za pred-o-se-ćaj?
verovatno
verovatno
očaj i ja –
skup dešavanja
moguće je… vrana