Radost

Vesti predivne što dan mi poprave
jutra vesela mi postaju
šapat svile zvona otvore
dani sreće nebeske.

Jutarnji zov ptice sa grane
radost mi donosi u kuću
zora što svanula je meni
anđeoskim glasom mi kazuje.

Srecni komad odece
majka što mi dade
puteve moje miluje
radostan sam dana ovog.

Jutro pored reke
što mi sunce šalje
pesmu veselu pevuši
glasovi od svile.

Želja je mnogo za ovim stolom
harfa što je covek noćni svira
veseli mi dane lude
budi me iz sna.

Autor : Veselin Mandarin

Слађана Бундало – Закон љубави


Закон љубави

Било је кишно вече
И све је подсећало
На давни растанак
Кад си ми био први
Кад сам ти била прва
У углу ока понекад
Засветлуца суза
Као сунца мрва…
У души неко чудно
Плаветнило
Налик узбурканом мору
Као кад читаш молитву
И призиваш Бога пред зору
Љубав има
неку чудну путању
Полази од срца
И ту се враћа
Али са пуно рана
И ожиљака
Све се згуснуло
У немо очајање
Љубав је несхватљиво
чудо…
Она нема ограничено
Трајање

Настави са читањем “Слађана Бундало – Закон љубави”

OTKUD BAŠ TI?

OTKUD BAŠ TI?
Otkud baš ti u snove da mi dođeš?
Obasjaš mesečinom moje noći tamne.
Kroz misli mi k’o brza reka prođeš.
I probudiš u meni nemire davne.
Otkud baš ti u snove da mi dođeš?
Otkud baš ti na mladost da me setiš?
Dodirneš mi srce kako samo ti možeš.
Kao ptica selica na prozor mi sletiš.
A onda bez traga nestaneš i odeš.
Otkud baš ti na mladost da me setiš?
Otkud baš ti u život moj da svratiš?
Sada kad sam na izmaku snage…
Iz prošlosti da mi stari dug naplatiš.
Iz pepela da oživiš uspomene drage.
Otkud baš ti u život moj da svratiš?
Otkud baš ti da se preda mnom stvoriš?
Gledam te, u glavi mi je konfuzija.
Jesi li došao da mi stare rane otvoriš?
A onda opet da nestaneš kao iluzija…
Otkud baš ti da se preda mnom stvoriš?
Vesna Stojković

ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.

Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.

Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.

Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.

Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.

Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.

Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.

Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.

Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.

Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.

Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.

То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.

Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.

Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.

Никад више међ Србљем деобе,
никад више у Србља сеобе;
свако нека има своје славље,
а ти Геџо поштуј Светосавље.

То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.