U KAMEN MI MISO UKLESANA

Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapisao,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka, ko da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore, dole, život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.

U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož’ s’ učit, već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom,nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.

УЛИЧНИ СВИРАЧ

Добро вече улични свирачу,
дај , засвирај нешто старом другу,
ево идем из кафане пијан,
свирај нешто , одагнај ми тугу.

Сву ноћ ми је музика свирала,
све на увце тамбурашку фугу,
исписујем кафанске столњаке,
у песми ћу наћи љубав другу.

Џепови ми препуни столњака,
исцепаних плаво – белих крпа,
на њима су песме моје душе,
где се снови моји ноћас руше.

Свирај , свирај, улични свирачу,
уз сваку бих песму твоју плако,
да запевам ја са тобом ноћас,
није мени , није , веруј лако.

Свирај ону , знаш боемску , стару,
где се пева как се двоје воле,
што љубављу убијају радост,
што лагаше Бога на олтару.

Свирај , свирај , улични свирачу,
ево идем пијан из кафане,
свирај друже да раштимаш жице,
дај , излечи срца мога ране.

Знам , ни теби друже лако није,
на улуци сам у касне сате,
немам пара да бакшиш ти дадем,
ал ћу песму написати за те.

О човеку што у ноћи свира,
тек пијаном намернику неком,
за пар тица , прозоре у тами,
сви смо друже у животу сами.

Бранко Мијатовић 2018.
Из збирке “Анђео поетског немира”
Заступљено у изабране песме
“Без сенки из љупкости сновиђења”

Kovrdžave Misli – Nenad Đekić

Osećam krivnju a da li sam kriv?

U meni sad kipte i bes i stid.

Besan na sebe,besan na srce

što puštam da zamagli mi, um i vid.

 

Razum me izda,u misli se tvori

a misao svaka samo je tvoja.

’’Da li si tužna ili se smeješ?’’

Jer tvoj je osmeh sad svetlost moja.

 

Kada te gledam i reči zborim

znaj da je tada u meni muk.

Tad mozak srce u okove steže,

da te ne uzmem u zagrljaj dug.

 

Kad sam kraj tebe tad vreme stoji.

Tad ne postoje ni bol ni jad.

Ali se pitam i silno žalim,

što te ne sretoh kad bio sam mlad.