(сонет 169.)
У животу клетом пролазници само,
заточени сопством, страхом до самрти;
сред сунчана дана тмушом тумарамо,
још слабашни умом да схватимо смрти.
Сви, без хтења свога, одред` се рађамо,
пролазници само у животу овом;
отровном жаоком ближњега гађамо,
а надамо с` рају и нечему новом.
Са вером у лажи и кипњом до беса,
молимо Господа за место под скутом;
опседнути сликом напаћеног меса,
док се невин бори с раном, живом, љутом.
Ранио га онај ком највише даде,
а кад преста дават` голгота настаде.