Б А Д Њ Е В Е Ч Е
( песму посвећујем свима који бадњују
у осами, заборављени од оних којима су
живот дали, због којих су постојали)
Бадње је вече, а кућа, празна, нема,
около њега ни једна кућа сама;
сам у ноћи бадњој, старац тужни дрема,
само на његовим прозорима тама.
Усамљен старац јеца у зимској ноћи,
зури у понор давне прошлости своје;
зна да ни ноћас нико му неће доћи,
можда коњаници да га упокоје.
Зна, нико не чује његову самоћу,
никог не напаја црном крвљу гласа;
што са кровова, претешка, шикља ноћу,
остала тек сен, човеколика маса.
Сећа се дана своје давне младости,
кад је с вољенима дивне снове снио;
своје прве и своје задње радости,
и када је отац најсрећнији био.
Он срећан, заваљен у фотељу стару,
презадовољан – камин и дим за пламом;
посматра три златне дуње на ормару,
и три још златније – играју се сламом.
Кућа му пуна је и ића и пића,
мајка се журила, та шта ли ће прво;
свега што пожелеше два нежна бића,
а он поносан, уноси бадње дрво.
Мајка вешто дарове у сламу скрива,
весела деца по слами претурају;
дарова има, биће их пуно, бива,
он гледа како се радосни гурају.
Ал негде дубоко, дубоко у њему,
тињао је, гризао га, паклени страх;
иако беше јак и добар у свему,
не дај Христе да ово икад буде прах.
Волео је срцем, веровао снажно,
кад силе зле таме срећу му узеше;
ал како премало све то беше важно,
сва његова вера, све залудно беше.
Напуштен, заборављен, јеца у ноћи,
у претешкој зимској непрозирној тами;
зна, црни коњаник по њега ће доћи,
одвећ дуго он и успомене сами.
На црном коњу положајник ће стићи,
и ослободити га бола живота;
сузама окићен Бадњак ће подићи,
па ће њиме црну псину, мрског скота.
И стаће он на црни прозор полупан,
да крикне коњанику што ће да ходи;
знојем и крвљу сам својом већ окупан,
мир Божји утваро, знај – Христос се роди!