БАДЊЕ ВЕЧЕ

Б А Д Њ Е В Е Ч Е
( песму посвећујем свима који бадњују
у осами, заборављени од оних којима су
живот дали, због којих су постојали)

Бадње је вече, а кућа, празна, нема,
около њега ни једна кућа сама;
сам у ноћи бадњој, старац тужни дрема,
само на његовим прозорима тама.

Усамљен старац јеца у зимској ноћи,
зури у понор давне прошлости своје;
зна да ни ноћас нико му неће доћи,
можда коњаници да га упокоје.

Зна, нико не чује његову самоћу,
никог не напаја црном крвљу гласа;
што са кровова, претешка, шикља ноћу,
остала тек сен, човеколика маса.

Сећа се дана своје давне младости,
кад је с вољенима дивне снове снио;
своје прве и своје задње радости,
и када је отац најсрећнији био.

Он срећан, заваљен у фотељу стару,
презадовољан – камин и дим за пламом;
посматра три златне дуње на ормару,
и три још златније – играју се сламом.

Кућа му пуна је и ића и пића,
мајка се журила, та шта ли ће прво;
свега што пожелеше два нежна бића,
а он поносан, уноси бадње дрво.

Мајка вешто дарове у сламу скрива,
весела деца по слами претурају;
дарова има, биће их пуно, бива,
он гледа како се радосни гурају.

Ал негде дубоко, дубоко у њему,
тињао је, гризао га, паклени страх;
иако беше јак и добар у свему,
не дај Христе да ово икад буде прах.

Волео је срцем, веровао снажно,
кад силе зле таме срећу му узеше;
ал како премало све то беше важно,
сва његова вера, све залудно беше.

Напуштен, заборављен, јеца у ноћи,
у претешкој зимској непрозирној тами;
зна, црни коњаник по њега ће доћи,
одвећ дуго он и успомене сами.

На црном коњу положајник ће стићи,
и ослободити га бола живота;
сузама окићен Бадњак ће подићи,
па ће њиме црну псину, мрског скота.

И стаће он на црни прозор полупан,
да крикне коњанику што ће да ходи;
знојем и крвљу сам својом већ окупан,
мир Божји утваро, знај – Христос се роди!

Dragan Milošević -VIŠE NE ZNAM NI KOJA SU VREMENA

VIŠE NE ZNAM NI KOJA SU VREMENA

Duša mi je puna tuge i boli,
bezdušno srce kuca u toj ženi.
Sam Bog zna da l’ me ljubi da l’ me voli,
ponekad je nalik ledenoj steni.

Tako se nadah da ću srećan biti:
da me poljupca njenog dah dotakne,
da pred drugima ljubav neće kriti
iz zagrljaja mog nikud’ da makne.

Poljubac mi njen dođe iznenada,
još više počeh zbog nje da ludim.
Osećam dolazi neka nova nada.

Život mi postade košmarna sena.
Jave se bojim , da se ne probudim,
strah da ne ode, da je ne izgubim

Više ne znam ni koja su vremena.

BEOGRAD
07.12.2022.