Богиња – Душан Комазец

Све су тужне песме саткане од бола
рањенога срца, које си без муке
оставила само, пресекла на пола…
Сад снева лепоту „изгубљене луке”.

Тајанствена жено, зашто блудним ходом
мамиш душе чедне, к’о морске сирене
пијане морнаре, да у даљи бродом
занесени песмом ударе у стене?

Богиња си страсти, сласт најлепшег вина,
жрвањ, што у трену ледна срца слама.
Лопов, који кришом кад заруди тмина
плам чаробни краде сјајним звездицама.

Ти си зов даљине и песма заносна
што с најлепшим стихом у походе креће
треном, кад због туге суза нема, росна
низ лице чемерно због растанка слеће.

А можда си само остављена жена
исконском лепотом што сакрива лице
и сваки пут минеш к’о несташна сена,
јер те мами гнездо твоје луталице?