Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.

Rating: 8.71/10. From 7 votes.
Please wait…

Нови вазноси високолетача Бранка Мијатовића – Слободан Б. Ђуровић 
– „Сонети за душу“

Читамо. Из измештеног созерцања – нижу се представе што су се винуле изнад кала нужности, ‘суб специе аетернитатис’. Уз ове полифоне лирске колоплете и ми, поморци свакодневља, постајемо морепловци ванвремља, што походе далеке мореказе; јер, ова поетика открива нека у профаном сакрална, у рационалном трансцендентна, у есенцијалном – метафизичка треперења.Постоје песници чије су стазе тангенте додира, али и они ређи, што сежу и недодире.

Непосредно пре него што ће отићи звездама, у зимомори росијске тундре, чувени руски песник Мандељштам читао је изворне Петраркине сонете. Држао је, у чељустима леднаа даха, тај груменчић југа и топлине, са маестралима, мирисима смокава и маслињака. Искрено верујем да би с истим одушевљењем и заносом читао версе Мијатовића што су, попут сонета великог претходника, небрушени драгуљи духа, у сталном прерастању.

Хипотетички Мијатовићев лирски јунак – готово је увек у првом лицу – по начелу филозофа Сиорана који не признаје савршену лирску песму ако није писана у првом лицу. У сонетима нашег песника то лирско „Ја“ је уједно и Аврам, који с чврстом вером у Божју Промисао жртвује јединца, али и син Исак, који верује ‘малом богићу’, на земљи – оцу,  да би му рука његова ни у сну – а камо ли на јави, могла нанети зло.

Тражити квинтесенцу – још некако, али трагати за квинтесенцом квинтесенце, за крајеугаоним каменом, то је подвиг.

Тражити реч – жижу, још некако, али реч укрштаја свију жижа, око свевидеће, то је Духовна Потрага. Трагачи реткога кова, попут Мијатовића почесто доживе бродолом. Јер најтеже је бити непознат ловац, у знаном. Проклетство савременог човека је очитост. Сви би да буду видни, да се истичу, а нико не жели да буде искра у невидљивости, к’о Невидљив Човек у Велса. Ко она Хајдегеровска човек – стрела одапета у невидбожје. То је покушај певања с оне стране говорења. На том трновитом путу често се доживи бродолом, али таквом је изазову тешко одолети. То је граничник који одваја нисколетаче од високолетача. Ко се једноћ запути у прозрачност, помрчини се не враћа. То је као онај тренутак, једва чујни, међусекунда, кад се у театру заврши музичко дело, па до пљеска што уследи. Стенторска грлатост, у нечују, кад глас призива кристалну јеку, с ону страну говорења. Тај крик ‘Глориа ин excelсис Део’, упућен
Богу и њеном височанству – жени, из шкољке која се отвара и затвара, на угриз девичанске путености, у вену, док свећа разума не запламса ил’ не потамни од умопомрачења. Тај тренутак који нит’ кончава свршетком, нити почиње дизањем завесе. Трен укрштања изгубљеног у нађеном времену. Конопац спаса, у процепу времена, који с једне стране пружа жена, а са друге прихваћа човек. У тој међусекунди живот врхуни у предворју смрти. А смрт – несвесно – ускрсава. У том кратком интервалу, где муњин блискутај још није постао звук, ни реч песника још попримила божанске атрибуте, одвија се живот. Јер говор аутентичног песника – каквима Мијатовић припада, није разговор са самим собом, већ са Богом. Не суоднос са собством већ суоднос с Творцем. Ето одговора на величанствено Хелдерлиново питање: „Чему песници у оскудно време?“.( Њозу Дичтер ин дурфтигер Зеит?) За такве, богомдане песнике, Платон је рекао: “Песник је танано, непостојано, свето биће; он никада не пева без удела божанског заноса, без слатке махнитости; од њега је далеко разум, и чим би му се стали потчињавати, нестали би верси, ишчезла пророковања.

Песници не стварају своја дела, јер Бог, који потчињава себи дух, узима песнике за своје слуге. Он хоће, одузимајући им памет, да нам каже да они нису творци тих чудесних дела; слични свештеницама Сибиле, које никад не играју кад су присебне, песници не могу да створе ништа чудесно и узвишено кад им је душа смирена, и кад су у власти разума. И једино пошто се загреју хармонијом и ритмом и пошто их обузме занос, стварају и изазивају наше дивљење“.

Није то оно прустовско време, где је континуитет времена садржан у дисконтинуитету чулних осета.

Није то ни линеарни континуум, непосредни след, из прошлости, што сеже у будућност. То је пре неко имагинарно време, што га тек песничка лира у тренуцима надахнућа, успева да докучи. Можебити га је нобеловка Шимборска
докучила:
„Час између ноћи и дана…
Час празан.
Глух. Ташт.
Дно свих других часова“.
И Вук Караџић га је језичком простодушношћу успео да наслути у писмима: «Час није сахат, него је само неко врло мало вријеме».
Јер песник је онај што свеудиљ одлази и долази. У метастази живота – исцелитељски дренак, надасве – маћухица утехе у ненадежи. Као кад зачујемо први писак локомотиве што долази. Бодлеров Албатрос парадигма је тог песника – високолетача , којима без сумње припада Мијатовић.

Стиче се утисак да није Мијатовић пронашао сонетну форму, већ да је сонет пронашао њега. Он је и мудра старина сонетима својим, који своди животне рачуне кроз реминисценцију свога бивања. Он је и дете, вечно опијено љубављу, макар и неузвраћеном. У њега је лирски рукопис уједно и суптилно „вјерују“, и религија, и космичка еротика. Ствара магију у међупростору, на ничијој земљи, као уклети Ахасфер који зна одметнутост своју од бога, те му се већом ревношћу враћа. А своју властиту мистику, тај нарцисоидни чин адорације сопства јововски прихвата, премда ропће на усуд к’о заблудели, па изнова покајани, син. Овај песник танани је сеизмограф, бележи у громкости – једвачујна треперења, у монохромном – полихромне нијансе, у временом – ванвременске архетипе. Обични су задовољни писањем млазом мастила, а изванредни духови пишу властитом крв. Гете у Фаусту каже: «Крв је посве особен сок». Таквом драгоценом течношћу пише наш песник. Типологија сонета је широка – поменућу неке, чиме се ни изблиза не исцрпљује регистар: анафорски, анаграмски, визуелно – вербални, „глуви – безримни“ сонет, двојезички, пролошки, прстенасти, „над – сонет“, „распршени“, сонет са „уметком“, чак „са репом“, и наравно – крунски „сонетни венац“. У репрезентативној књизи Часлава Ђорђевића „Српски сонет“ (1768 – 2008), колико знам, није заступљен, Мијатовић, премда је сваком жилицом, грашкама крви и нервима који шенлуче по столу, ко у песми Мајаковског, раздао себе без остатка. За утеху песнику, једна поетеса му је, својевремено, на друштвеном медијуму посветила песму: „Натпевавање с најбољим песником сонета данашњице“. Устврди ли ко да су речи поетесе с друштвене мреже мање од суда знатних књижевних прегалаца, вара се; Један од најчувенијих песника Кине, златног периода, пре објављивања ма које песме залазио је међ’ простодушан свет, и читао им. Песме, које би такви примили равнодушно, биле би одбачене. Стога је дамин суд посве валидан. Од Петрарке је наш песник преузео савршену метрику, цизелираност фразе; Шекспиру блиске су му теме пролазности времена, љубави, лепоте и морала; Код њега се уплићу колоплети збиљског и имагинарног, као код Гонгоре, нема јасне границе маште и збиље. Мијатовићеви сонети су складно премостили временски јаз – тековине Захарија Орфелина, Јована Пачића, Саве Мркаља, Милана Ракића и Јована Дучића, засјале су преображенским сјајем у посве модерним хармонијама Бранка Миљковића, Стевана Раичковића и Ивана В. Лалића. Сам најрадије не бих класификовао сонете нашег песника – назвао бих их краљевски сонети – краљевима да припадне круна, а врсноме песнику ловоров венац. Петрарка из њих васкрсава, након вековна уснућа, витлајући, као Архангел пламеним мачем, пред Платоновом пећином сенки. Хоће ли и нас крик песника пробудити из вековна сна; да се вратимо себи носећи ове сонете као Псалтир; да поверујемо да је, ускос годинама, још могуће детиње волети? Верујем да хоће. Мијатовићеви „Сонети за душу“ дотаћи ће сродну душу и облагородити је.
Лично их свесрдно препоручујем.

књижевник: Слободан Б. Ђуровић

ЛАМЕНТ НАД МОСТАРОМ

Кад но беше брат на брата, изгибоше син и тата,
побила их рука мила, рука брата, рука сина;
сва тројица на три стране, у три војске лудог рата,
у три војске мој јаране, то ј’ лудило од давнина.

Син претекли судбу куне, јер је имо идеале,
веров’о је, био раја, ни сањао тог белаја;
на срцу му живе ране, душу су му поцепале,
проклет да си, о животе, никад више старог сјаја.

О проклети идеали и Мостару родни граде,
баш када сам срећан био, с вољенима снове снио;
ту где ми се живот заче, живот заче и престаде,
У теби сам родни граде све што имах изгубио.
На сред моста ноћас стојим, не знам где, на коју страну,
дал’ икад сам ишта био кад сасуших храсту грану.

ВРЕМЕ 3ЛА

с пушком У руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише;
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.

Давно је било ал’ сећам се још,
кад брат је ножем под грло брату;
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.

Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела;
нови се напад пред зору спрема,

сажеже, спржи, последња села.
Уместо рата љубав бих хтео,
из канџи рата љубав отео.

СТАРИ ПЈЕР

Ноћас сам слушао старог Пјера
на савском сплаву с друштвом боема:
певао нам је и. Гондоњера”,
преко Стикса се он на пут спрема.

Друштво, крњаво ко зуби наши,
отпева болно и стару .Мачку”;
Пјер нам се подсмева, или плаши,
пред саму зору стави смо тачку.

Кренусмо кући пред вадњу зору,
кренусмо кући ал куће нема;
гремо негде, свак у своју мору,

препуни псовки, ал уста нема.
Скочих у реку, прљаво спрати,
знам, нема мене ко окупати.

ИСТИНА

Међ’ људима не тражи сведока,
два имају различита ока;
Једно око стално тражи правду,
друго око погледа неправду.

Милија им туђа је несрећа,
нег’ њихова, другим жељна,
срећа; ник’ и не зна шта ј’ истина права,
све што чине суд им оверава

Ударила пошаст је у људе,
помамљени Једни друге куде;
а кој’ спозна кад истину праву,

за њег’ веле д’има луду главу.
Два се ока у глави свађала,
шта ј’ истина човек’ нагађала.

ПРИЧА УНУКУ

Некад, кад сам дете био, лук и стрелу сам правио,
по чкаљама, мој деране, руком хват’о сам шаране;
кад бих жабу уловио пресрећан сам синко био;
баки сам их доносио, чини ми се беше лане.

Игр ‘о се по багрењаку и слушао драгу баку,
сва јој чељад беху мила, знањем нас је нахранила;
навече, кад полегнемо, причала нам бајку лаку,
тихо, нежно, за лак санак – предивна је бака била

Под јастук ми књигу једну сваку ноћ је остављала,
да ме ноћу знањем поји баш к’о мајка кад подоји;
многе ј’ приче бака знала, једну често понављала,

из Библије прича та је, под јастуком још ми стоји.
Па кад ноћцом дете мило твој ђед нема здрава санка,
Свету Књигу тад отворим па је читам до уранка.

(C) Бранко Мијатовић

(Прочитано: 247 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 784.766 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

3 мишљења на „Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.“

  1. No votes yet.
    Please wait...

    Хвала поштовани председниче!
    Надам се да ћемо на пролеће уприличили и једну лепу промоцију у Крушевцу, граду од давнина.

  2. No votes yet.
    Please wait...

    🤣Ала ме неко у Удружењу “много воли” – даде ми “кеца”, а лепше корице у животу није видео. Но, ко је – да је, срећна му Нова година.🤣

    1. No votes yet.
      Please wait...

      Pročitah sve od a do ž divno je to opisao Slobodan ali nešto fali više vas a manje njega.LP
      Ne kudim prijateljski odgovor

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif