TRIFUNDAN – Ljiljana Tamburić

TRIFUNDAN

Februar mesec studi, rano su ustali ljudi
Napolju fijuče vetar, ništa se ne vidi na metar.

Magla se cepa ko rukom, jutro se pomalja s mukom
Kolona senki polako, korača kao sa strahom.

Na nebu zora žuta, pada na tragove puta
Vide se obrisi prvi, ko vojska, čokoti crni.

Ispod njih beli se inje, grudve se stegle od zime
Vinograd sada spava, sve dok ne krene trava.

Stiže kolona na mesto, sveštenik poškropi vešto.
Kandilo dim ispušta, vije se Hristova duša.

Gidža se prva reže, ruke se hladne ježe
Stidljivo sok poteče, – Hvala ti- čovek reče.

Rana se preliva vinom, sveštenik peva s milinom
blagosilja se i krsti, lete po telima prsti…

Tamjanom miriše polje, u jesen rodiće bolje
Jutarnje sunce se javi, topi se inje po travi.

Dok led na lozi se kravi, hrišćanstvo Trifuna slavi
Od pamtiveka do danas da čuva vinograd za nas.

Da navek ima vina na zdravlje nama svima
Za radost i za krštenja, za sveta bogosluženja.

Vinograd tek tokom leta, ko ćilim cvetni procveta
Rujno se lišće zlati kad stignu jesenji sati.

Dok modra zrna zrela mirišu kroz sanjiva sela.
Na nebu Trifun mladi vinovu lozu sadi.

Ljiljana Tamburić

У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА – Валентина Вања Дабић

У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА

И ове ноћи, као и годину пре,
седим у мраку у соби крај камина.
На столу стоје чаше две,
једна празна, друга пуна црног вина.

И ове ноћи, баш као и тада
моје руке ка теби крећу,
ал није исто некада и сада,
а ја себи да признам нећу.

И опет би усне хтеле да љубе,
и срце би да дрхти као струна.
Наше се сенке у тами губе,
док чаша је празна, а друга пуна.

Тишина пара душу и тело,
док чаша празна у мене гледа,
да је напуни срце би хтело,
ал разум му ове ноћи неда.

Ако је пуна, значи да ћеш дођи,
ал то су само сурове лажи.
Остаћу сама у овој ноћи,
губитник што у вину истину тражи.

И док се ватра гаси у камину,
знам да је крај, истина боли,
нек љубав траје макар у вину,
нека се напије ноћас онај који воли.
Настави са читањем “У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА – Валентина Вања Дабић”

НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ – Градимир Карајовић


НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ

Кад те видим тако лепу
У дубини душе задрхтим
Хтео бих ти нешто рећи
Од љубави истог трена,  све заборавим.

Вриснуо бих све до неба
Кад бих смео да те загрлим
И умро бих истог трена
Само да те једном пољубим.

Тешко ми је кад те видим
Да ми други цвет мирише
Смирити се никад нећу
Јер за тобом срце уздише.

Цвете мој неубрани
Колко сам те волео
Рећи ће ти свака грана
Јер те још нисам преболео.

Знам да никад нећу моћи
Неке ствари себи опростити
Провешћу још многе бесане ноћи
То што моја ниси ти.

Судбина нам није дала
Цвете мој да си уз мене
А ја другу нисам хтео
Јер не могу живети без тебе.

Тешко ми је када видим
Да ми други цвет мирише
Смирити се никад нећу
Јер за тобом срце уздише.

Цвете мој неубрани
Колко сам те лудо волео
Рећи ће ти свака грана
Да те још нисам преболео.
Настави са читањем “НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ – Градимир Карајовић”

SRPSKO JE KOSOVO

Srpsko je Kosovo
Od Lazara srpskog knjaza, iz prošlosti osta znamen,
o Kosovskom boju priča svaka ptica, svaki kamen.
Diže Lazar svoju vojsku, za Srbiju život dade.
Sve sam junak do junaka, na Kosovu polju pade.
Vrela krvca poljem tekla, kao reka, krv – crvena
Devojačka suza pekla, do groba, ožalošćena.
Njene oči sad ne mogu, tešku tugu da sakriju.
Međ’ truplima uzaludno, traži svoga đuvegiju.
U životu da ga nađe, pa makar bez ruku, nogu.
Svoj život bi dala rađe, molila se dragom Bogu.
Podigla se gusta magla preko junačkih grobova.
Iz crvene reke krvi, niklo polje božurova.
Oj Lazare, kosti tvoje, neka mirno počivaju.
Da uzalud umro nisi, neka svi to sada znaju.
U Kosovo ko mi dirne, osetiće gnev ratnika.
Srbin opet će da gine! On ima krv pobednika!
Ko poželi nešto tuđe, što je sveto i oteto,
neka mu zauvek bude, samo  kleto i prokleto.
Dušmani što nama prete, neka znaju sad i ovo:
-Bilo je i opet biće, srpsko zanavek Kosovo!
©
Vesna Stojković, Leskovac