Вино точи крчмарица млада,
румен` вино к`о усташца њена;
и сећа се родних винограда,
што осташе само успомена.
Отишла је из свог родног села,
оставила стадо и шљивике;
винограде, мобе и посела,
ал јој срце остало код дике.
Док је грожђе са чокота секла,
њен вољени с корпом на рамену;
погледом је својим га опекла,
заљуби се он у њу румену.
Просуло се грожђе са рамена,
гњечише га обнажених тела;
она једра, млада, још зелена,
рахатлуком опити се хтела.
Док јој медна љубио је уста,
подари му два рубин пуцета;
расу јој се црна коса густа,
родила му два дивна детета.
Ал` се деси опет брат на брата,
виногради останули пусти;
дика јој се неврати из рата,
морала је село да напусти.
Пијанцима сада вино точи,
да би чеда одгајила своја;
сузе рони, кришом брише очи,
никад више дике, нит спокоја.
Никад више грожђе неће брати,
никад ни с ким више правит вино;
крчмарицу бол и туга прати,
млад се дика у небеса вино.
Бранко Мијатовић
Категорија Одрасли песници
