Гледам те очи топле и меке,
Како ме зову на заветни грех,
ако приђем превише близу,
починићу какав погрешан корак,
и да бол исплива
лавином срама,
да друго ми ништа непреостаје…
Но, да побегнем.
Не могу љубити,
плаветно зеленило неба
и одузети му среће жар.
Не могу, а желим горети у светлуцавом пламену,
и грејати душу промрзлу
од студи бола.
Шаптања,, и плама речи,
које никоме изговорити
нисам смела
или нисам желела,
да ђаволу том
подарим се цела.
Не видим у ваздуху
тмурном те очи ,драге,
магла прашине заробила ми срце, незасићено лепота.
Жеља је превелика
да се љубав сједини,
и да се дочека,
и пре воље процват пролећа,
не знајући у пристојности романтике,
колико би било реди,
за речи и разговоре.
И шта, остаје мени несретници,
да нестанем у дану.
У интригама живота,
што су искушења пред мном била,
што одолех гресима ђавољег соја
и не пођох у ред грешника.
Одлазим на крај света,
без среће и наде,
у маглу неповрата,
јер пожелех љубав
и смирај сна,
не разликујући сан од јаве,
заробљена и заручена прстеном самоће.
На вечном растанку нашем,
читај мили, ово писмо,
а ја ћу бити у рају,
где ме чека нови живот,
и где ћу чекати тебе…
Не буди ме мили,
док додире среће сањам,
као лист мио и чио,
могао би бити весео наш далеки додир.
