ЈЕДНА МАЧКА
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да поцепа.
Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора свиће,
дан плутоном како израња…
Сад ћемо, као једно биће
схватити смисао постојања.
Сад ћемо,
кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља преточити…
Сад ћемо, грлећи се,
храбро потећи у космос ,
у рајску срећу…
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
© Љубодраг Обрадовић
(Прочитано: 116 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.801 пута)
