О љубави говорим,
као прошлом, садашњем и
будућем времену.
Ту нема разлога да се прећути
или сакрију замагљени видокрузи.
Љубав је моћ дата рођењем,
водиља снаге и тела.
Јасно исказујем да ту нема ничега другог
што би љубав могло избрисати из видокруга
и замагљених путоказа…
Све туге заокружене су у једној целини
неописиве моћи закључане у
кутији душе и зарезене у Пандориној кутији.
У борби са умом останеш свестан
вредности и невредности.
Како да кажем нешто друго,
осим, да смо створени од те необјашњиве,
недокучиве речи, а, ипак нас она окружује
у болу, срећи, свих надахнућа.
Је ли нам љубав кућа или
само згариште снова?
И шта бих ту нешто друго
унела у мисли беспућа?
Где смо данас раширили та крила
свемоћне речи “љубав?”
Где су нам снови залутали
у тами злобних мисли и осећања?
Има ли нас у тој причи
или само пишемо снове?
Да ли ће нам спалити крила,
као ноћи ове или летимо и даље,
као ноћи ове?
Прогоњени временом борбе за загрљајем,
заборавили смо праву вредност
љубави и чежње нашег тела.
Да ли Вам треба рећи нешто друго,
вама који ме разумете?
У пар ових речи прошараних уздахом,
знам, говор ништа не значи…
само је замрљана хартија бела…
Довољно је да погледам у небо
и у свод бистрог ума и
да схватим да је љубав све што нас окружује
и ту нема и не постоји ништа,
али баш ништа друго осим уздаха наших…
🦋⚘🦋⚘🦋