O sreći se ćuti, a ja o tebi…
Sreću o tebi ne mogu da sakrijem,
Ljubim te i grlim pred celim svetom,
Pokriven velom nežnošću,
I ti mene nežno svlačiš i oblačiš,
Velom osećaja moje prve ljubavi strasne,
Ne mogu da ćutim kad srce mi bije ritmom sve bržim,
sve jačim i naglim lupanjem
u celom telu se pročuje,
Ne mogu da ćutim o sreći,
A tako se bojim,
Da ne izmakne ako joj ne odolim,
Ako ne odolim da izreknem reči,
Nežne ljubavi, čiste dobrote,
Iskrene duše i moga nevinoga ludog srca,
Ali verujem još uvek u ljude ove,
Da moći ću sebe i deo tebe kad te kažem i u reči svoje stavim,
Pošto život moj već jesi,
Da moći ću da s’ njima ritam moga srca slavim,
Da moći ću da slavim već danas,
Jer ljudi mi neće umanjiti priliku za nas,
Jer verujem u nešto što u svima nama postoji,
U duše što hodaju
ili korak ispred,
Il’ trče za nama,
Verujem da sustignu i ljude ove,
Verujem da sreća još uvek ima put do srca
I da zbog sreće naše, će radosno biti,
I volim, svim srcem volim,
Al’ evo tebi priznajem to,
Bez straha jer verujem u te,
Stihu i pesmo, čitaoče i uteho,
I ljudima ponekim,
kad me lupanjem prestigneš,
Ko talas i sidro, breg što roni svoj!
Jovana Živković
