Za onog ko me nasmeje
Ako iko uspe da me nasmeje
Na njega će se sručiti blagoslov
Mojih namrštenih obrva
I mojih usana, sa kapima otrova…
Nije lako razvući u osmeh usne od čelika…
Ali ako nekada, neko, uspe da me nasmeje …
Neka to ne bude iz nekog razloga,
Nego onako… Iz talenta…
Iz njegovog umeća da usrećuje…
A ja ću mu svojim smehom
Rasparati nebo…
I prosuti mu u ruke dragulje zaboravljene na nekom oblaku…
Ja ću mu rascvetati sve kaktuse
Osušene i trnovite
Što ih vuče dok hoda
Kroz vremenske kapije…
Ako iko, ikada, uspe da me nasmeje,
Neka me smehom satre…
Da iznad mene duga prokaplje
I šarena kiša po meni padne,
Da mi se u očima
Zapale davno ugašene vatre…
Smejaću se vekovima
I posle života…
Jer neću živeti od čekanja…
I neću se plašiti izgubljenih
usputnih susretanja…
Prigrliću sve njegove strane
I njegove zakrpljene nade…
Njegove loše manire,
Njegove skrivene strahove…
Na sve ću pristati
Zato što on…
On zna da se smeje…
Široko…
Beskrajno iskreno…
Kao dete kad ugleda mleko…
Ako toj veštini i mene nauči…
Zahvalnost će biti moje drugo ime!
Ljiljana Tamburić
