Добродошли!
Милица Ракић
На Велики петак
кад хришћани жале
тад су прве бомбе
на Београд пале
Није знала душа
да оловне птице
могу бити црне
и страшне убице
Баш је била мала
седела на ноши
није знала душа
да су људи лоши
Убрзо је смрти
гледала у лице
кад је бомба пала
близу Батајнице
Ал’ ето ти жала
и лоше судбине
три године има
и недужна гине
Урезо се датум
и весело лице
анђеоска песма
чувеног Добрице
Маринковић Марко
Вијори се прамен
на ветру дрхти
букти све више
из ватре пламен
немирне искре
њене су власи
док бујне косе
ветрови носе
али се ватра
сунца не гаси
Нити се мути
из ока сјај
нити се губи
када се љути
осмех је краси
док мене љуби
и стално слути
да то је крај
(C) Марко Маринковић
Срце ко бисер
Из златне шкољке
срце ко бисер
из њених вена
вино истине тече
кад прође стазом
та дивна жена
све замирише
на пољско цвеће
А гласом својим
нежно на ухо
пева ми песму
да се не бојим
вила што носи
свилено рухо
без које ко да
и не постојим