У мрклом мраку
Мартовске ноћи,
Сирене уплашише
Родитеље моје,
Избезумљени, не знају шта ће,
Махинално почеше да се моле.
Из собе своје излазим,
Затичем их у таквом стању,
Шта се дешава питам
– Нема одговора мом питању
У том се чују авиони,
Бука за дете страшна,
А онда потреси силни,
Мами проради машта.
Брат је у другом граду
У средњу школу он иде,
У село нећемо сада
Чекамо брата да стигне.
И целу ноћ бука,
Сирене, авиони, бомбе,
Уз телевизор се залеписмо сви,
Какве се кувају чорбе.
Једва дочекасмо јутро
И брат тад звони на врата,
– Зграда је висока кажу,
У селу је мање спрата.
Месец и нешто дана
Уз татину мајку смо били,
У селу било је лепше,
Ал’ због вести смо живце губили.
Кућа на брду је била,
Кад у граду пукне негде,
Она се љуљне по мало,
Од потреса зид крене.
Од намирница шта се нађе,
Иди у ред па чекај,
Цигаре на паклу ти дају,
Ти мање пуши – па штекај.
Задње се ноћи сећам
И дубоког уздаха татиног,
У очима искра креће – готово је,
Неће више бити толика бука.
Ни слутио није тада
Да бука тек онда креће,
Ал’ она тиха – подмукла,
Што убиће свако будуће пролеће.
Гинуше људи разни,
И децу погодиле бомбе,
На душу нек буде онима
Који пожелеше те гробе.
(C) Лидија Бјелица
