Добродошли!
ПРОФЕСОР – ЧОВЕК
Величина од човека,
џентлмен за сва времена,
и педагог једном, стварно,
ништа није страна тема.
Памтио је ђаке своје,
поименце, кад те сретне,
и увек је знао где си
и какво си сада дете.
Тачно знао пред ким стоји,
без да станке има мало,
волела сам да га срећем,
да се слатко испричамо.
Настави са читањем “ПРОФЕСОР – ЧОВЕК”
ПРОШЛО ВРЕМЕ
Недостају ми стари
Нанини чепари,
Што пелцера су пуни
Па се њима хвали.
Није било неко
За изложбу цвеће,
Ал одавало је пуно
Љубави и среће!
Имало се мало,
Трошило још мање,
Гледало се своје
И туђе имање.
Свако ти помогне
Кад помоћ ти треба,
Дужност ти је да даш
Само комад ‘леба.
Орила се песма
Копача,косача,
Није их надјачала
Ни песма берача.
Увече кад дођу
Уморни из њиве,
Жене одмах крену
Чепаре да смире.
Па доксатом крене
Босиока мирис,
Помешан с мушкатлама
Вине се у вис.
Нигде нема журбе,
Морања, ни сата,
Ал се завршавало
До првога мрака.
Зато ми недостаје
То прошло време,
Викендом тамо
Ранч одведе мене!
ЗВЕЗДЕ
Подигни руку
Додирни звезде.
Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.
За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.
Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.
Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку – већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам
© Лидија Бјелица Шљивић
О КЊИЗИ ИЗ ДУШЕ Лидије Бјелице Шљивић
Настави са читањем “Нове књиге – ИЗ ДУШЕ – Лидија Бјелица”
Наилази црна колона,
Глас свештеника се чује
И људи што јецају тихо,
Мајкин вапај одјекује.
На последњи починак она
Своје дете сад води
Зашто, о Боже зашто,
Ратови су опет у моди?
И сваког дана тако,
Нижу се црне колоне,
Ко не страда од бомбе,
Психички ће да се сломе.
Последице још се вуку
Из тих тешких дана,
Ко погинуо тада није
На срцу је пун рана.
Настави са читањем “ДА НЕ ЗАБОРАВИМО – Лидија Бјелица”
У мрклом мраку
Мартовске ноћи,
Сирене уплашише
Родитеље моје,
Избезумљени, не знају шта ће,
Махинално почеше да се моле.
Из собе своје излазим,
Затичем их у таквом стању,
Шта се дешава питам
– Нема одговора мом питању
У том се чују авиони,
Бука за дете страшна,
А онда потреси силни,
Мами проради машта.
Брат је у другом граду
У средњу школу он иде,
У село нећемо сада
Чекамо брата да стигне.
И целу ноћ бука,
Сирене, авиони, бомбе,
Уз телевизор се залеписмо сви,
Какве се кувају чорбе.
Једва дочекасмо јутро
И брат тад звони на врата,
– Зграда је висока кажу,
У селу је мање спрата.
Месец и нешто дана
Уз татину мајку смо били,
У селу било је лепше,
Ал’ због вести смо живце губили.
Кућа на брду је била,
Кад у граду пукне негде,
Она се љуљне по мало,
Од потреса зид крене.
Од намирница шта се нађе,
Иди у ред па чекај,
Цигаре на паклу ти дају,
Ти мање пуши – па штекај.
Настави са читањем “ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Лидија Бјелица”
КЛИМАТСКИ ДОН КИХОТ
Као Дон Кихот
Пред људима стојим,
С климатским ветрењачама
Ја се давно борим.
Не могу да допрем
До њихове свести,
Не знам шта ће климу
Да нам надомести.
Како да им кажем
Да времена нема,
Да све исправимо,
Да биће проблема.
Да са нашом децом
Не знам шта ће бити,
Где ће шта да саде,
Где ће живети.
Како да докажем
Да санте се топе,
Да чекамо велике
Ми светске потопе.
Размере су велике
Нашега немара,
Јер о клими нико
Неће да се стара.
Сви кажу-Далеко је!
Шта ме брига,
Није код нас,
А нису ни свесни
– Кад дође-
Неће наћи спас.
Не сеци шуме,
очисти канале,
Рециклирај,уважи
Ти и ствари мале.
Јер и наше мало,
Планети је доста,
Да природи врати
Ко јој дужан оста.
Настави са читањем “КЛИМАТСКИ ДОН КИХОТ – Лидија Бјелица Шљивић”