Месец: март 2021.

Мали принц

Васионом успомене протичу као река
само сазвежђе пса уме да чека верно
У сјају звезда капи просутог млека
Небо облачи најбоље вечерње одело

Месец му на ревер као значка слетео.
док блиста из праћке испаљена комета
Мали принц је за ноћ од чежње оседео
и сећао се пољубаца као ватромета

Заљубљен је остао у мирисну Ружу ветра
као у шкољку што тајну му у ухо рекну
Не заклињи се никада као на верност Петра
Што усне кажу, лажљиве усне и порекну

Дукат Сунца златним зраком Зору купа
она нага у загрљај пада новом Дану
Трагом издаје и крста изнова срце ступа
венцем љубави и трња да вида стару рану

Zatočena elegija

                                   Dalmacija 2019.

i more sad drema
vetar je negde na vrhu
oko mene ničeg nema
i ne poznajem svoju
svrhu

zatočen na otoku hridi
tom malom
prgavom škoju
samo daleki horizont
se vidi
kao da odnosi misao
moju

daleko što dalje
gde ptice ljube zvezde
gde srećni postoje
gde snovi se
gnezde
u hladnoj duplji
duše moje

Све боје у очима мајке су моје – Градимир Карајовић

Све боје у очима мајке су моје

У очима мајке моје,
сунце сија и животом блешти,
а месец кроз облаке вири,
вири и благо се мени смеши.
Звезде надом трепере и буде,
буде пој птица који ехом одзвања,
лепрша и гори,
а цвет мирисом мајке моје
у мени понире и ка срцу рони.

У очима мајке моје све
трепери, жубори, шапће и цвета,
цвета и мирише – одлази и долази,
роси и свежи.
Све дугине боје, у очима мајке
уједно су моје
и њих недам – ником не дам.

Уздахе мајчине гласне ил’ пак
благо скривене,
тај цвет што на лицу њеном цвета
и пољубце њене меке, топле,
чак и вреле к’о и боје у очима
њеним одсликане, мени казују све,
ама баш све ту су речи сувишне.

Настави са читањем “Све боје у очима мајке су моје – Градимир Карајовић”

POTRAŽI ME – Latinka Djordjević

POTRAŽI ME

Potraži me,
u  proleće,
u prvom stidljivom
zračku  sunca,
iza  belih,
  paperjastih  oblaka.
Poslat ću ti osmeh.

Potraži me.
Sa neba  što greje,
iz  tog  plavetnila,
smešiće se oči moje,
plavo  zelene,
što te  sa visina  gledaju,
cvetu  pored  tebe,
život  daruju,
a  tvoj  ulepšavaju.

Potraži  me, 
na  reveru  kaputa.
Krasit ću ti grudi,
grančicom 
ruzmarina mirišljavog,
za  najsrećnije dane
života tvog,  zakićenog.

Настави са читањем “POTRAŽI ME – Latinka Djordjević”

Nešto kao proljeće – Mile Albijanić

Nešto kao proljeće
(prvo proljeće nakon korone)

Nešto kao ljubičice
Nešto kao proljeće
Nešto kao topli dani
Nešto kao …

Ali puste su ulice
A da je sreće
Da šetamo
Bezbrižni i
nasmijani…

Da grlimo vazduh
Ptice
Drveće i trave
Da smo nešto kao
Nešto kao
Ozdravljeni
izmeđ’ sna i jave…

Настави са читањем “Nešto kao proljeće – Mile Albijanić”

ИЗГУБЉЕНЕ ЧЕЖЊЕ- Душан Комазец

Шта ће ми слобода кад сам снова гладан?
Све тужне осмехе овог света носим
и са њима просим, поносим се јадан
што жетве нeродне сам по тмини косим.

Нема лека за ме, ваздуха ми дајте
да потрајем само ко’ најплићи зденац.
Пијте ил’ излијте чемер, ал’ устрајте
док сав не пресушим. На дну је каменац.

Пороке немиле разделите свима.
Нека као плима расточе се свуда.
Сем пијанства, блуда поделите њима
изгубљене чежње, сне што сања луда.

Све другове бивше, пријатеље вајне
скривене од мене као осмех тужни
забораву дајте, одали су тајне.
Блудили су са мном и они су дужни.

Снове ипак не дам, то је само моје.
Боје што трепере нек’ оду у етар.
Мисли што се роје нек’ се упокоје.
Са сумраком првим, престајем ко’ ветар.

Jesenji cvet

uhvatimo tako čudne dane
i noći kako se jurcaju
čulima
padnemo u nemu raspravu
i nedostajemo se

dok život prolazi
tik do nabujale
reke emocija
koja svojom
obalom od dodira
umiva zgrčena
srca u gomili
strasti

i tako se opet
uhvatimo reči
kao za ruke i vodimo se
smislom i besmislom
kroz zagrljaje
na kiši

a ne kiši
staju sve
daljine i zvukovi
srce je ljubav
sreća i spokoj
na kraju dođu
u naše
nečujne postelje
i čudni dani
se smire
sa zvezdama utihne sve
kad poljubac
za laku noć
poželi nam
dobro jutro