Све боје у очима мајке су моје
У очима мајке моје,
сунце сија и животом блешти,
а месец кроз облаке вири,
вири и благо се мени смеши.
Звезде надом трепере и буде,
буде пој птица који ехом одзвања,
лепрша и гори,
а цвет мирисом мајке моје
у мени понире и ка срцу рони.
У очима мајке моје све
трепери, жубори, шапће и цвета,
цвета и мирише – одлази и долази,
роси и свежи.
Све дугине боје, у очима мајке
уједно су моје
и њих недам – ником не дам.
Уздахе мајчине гласне ил’ пак
благо скривене,
тај цвет што на лицу њеном цвета
и пољубце њене меке, топле,
чак и вреле к’о и боје у очима
њеним одсликане, мени казују све,
ама баш све ту су речи сувишне.
Насмејано лице мајке,
најлепше лице на свету.
Ко не доживи, да лице мајке
види у њему се погледа
ускраћен је за богатство цело,
које цену нема
јер мајка у себи, у очима, срцу
и души својој, носи део рода
и порода свога
и због тога је она као жена,
мајка смисао живота људског.
© Градимир Карајовић
Мајкама за 8 март!
