Шта ће ми слобода кад сам снова гладан?
Све тужне осмехе овог света носим
и са њима просим, поносим се јадан
што жетве нeродне сам по тмини косим.
Нема лека за ме, ваздуха ми дајте
да потрајем само ко’ најплићи зденац.
Пијте ил’ излијте чемер, ал’ устрајте
док сав не пресушим. На дну је каменац.
Пороке немиле разделите свима.
Нека као плима расточе се свуда.
Сем пијанства, блуда поделите њима
изгубљене чежње, сне што сања луда.
Све другове бивше, пријатеље вајне
скривене од мене као осмех тужни
забораву дајте, одали су тајне.
Блудили су са мном и они су дужни.
Снове ипак не дам, то је само моје.
Боје што трепере нек’ оду у етар.
Мисли што се роје нек’ се упокоје.
Са сумраком првим, престајем ко’ ветар.
(Прочитано: 95 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.231 пута)