Месец: март 2021.

ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ – Градимир Карајовић


ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ

Ратницима и патницима, мојим друговима
који оставише своје животе на Косову 1999. године.


У смирају буктиња догорелог дана,
мирују у црвено црној позлати,
немирни и неуморни,
ратник и песник,
са пушком у руци.

3ацвилеше очњаци сумње,
ћутања над напрслим орнаментима трајања.
Капље умор у залеђеној ватри,
као отворена уста изгладнеле кобре,
крваво стакло, под војничким огртачем.

Огрнут копреном прохладне зоре,
стремиће даље, самотни ратник…
Са плавом птицом кроз звездане снове…
Плачем над њима, уместо њихових мајки…

Све ће једном видети
НА ВИДОВДАН!

Настави са читањем “ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ – Градимир Карајовић”

ИЗМЕЂУ МОЈИХ КРОВОВА – Миомир Хари Ристовић

ИЗМЕЂУ МОЈИХ КРОВОВА

Чекамо између ових кровова ја и моје протицање
велико и сумњиво сутра
а сутра
сутра ће калдрма моје улице испилити нову пећину
наде и чекрк дана открили лавеж уганулог звоника
сутра ће болећиви лекар опет грабуљати
онемоћали клавир и тражити острво тишине
у туђим недрима

сутра ће улични чистачи поново певати
наивне стихове и радозналом небу продавати
јелове облаке прашине
сутра ће моје песме бити поново обојене
сенкама умртвљеног ветра и умртвљеног неба
и чекати вапај расплаканих година
сутра ће моје кости играти са љутитим црвима
мелодију прекланих надања
nорођену над жубором њених изгубљених руку
и сутра
сутра ће дуго харати ноћ
и иверје мрака глодати моју косу
(C) Миомир Хари Ристовић

ОМАЖ – НА КРАЈУ – Томислав Милетић


НА КРАЈУ

Полако истиче све наше време,
примиче крају последња ноћ.
Нестају задње поноћне сене
и тихо гасне животна моћ.

Некима ће нови дан да дође,
свануће опет нове зоре,
теби и мени све ће да прође,
нестаће љубав, снови, морe.

Је ли ти жао што тако беше,
реци бар сада, не лажи, кажи.
Не бацај речи што само теше,
говори истину, себе не лажи.

Ни за чим ја не жалим,
у вечност идем ко шапат кише.
Једна ме жалост ипак прати:
зашто те нисам волео више?

Молитва последња када престане,
док задња свећа буде горела,
кад на тренутак све застане,
ти тада признај: јеси ли ме волела?

Кроз руже ћу ти опроштај дати,
кроз латице њене рећи ћу, тише.
Једна ме жалост у вечност прати:
зашто те нисам волео више?

© Томислав Милетић

23.04.2014. Културни центар Крушевац – СТВАРАЛАШТВО Томислава Милетића *ПРЕД ВРАТИМА ЗАТВОРЕНИМ* Видео: ОКРУГЛИ СТО; КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ*

Вечерас смо овде да се подсетимо на дело недавно преминулог Томислава Милетића, учитеља, хроничара и књижевника… Да се подсетимо на његово свестрано и свеобухватно стваралаштво које је већ оставило неизбрисив траг и које ће тек сјајем бојити књижевно небо Србије* – рекла је на самом почетку водитељка програма Јелена Ђорђевић.

Настави са читањем “ОМАЖ – НА КРАЈУ – Томислав Милетић”

КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ – Борисав Бора Благојевић


КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ

Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке

Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ћаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа

У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није

На троношцу деда седи лулу пуши браду брије
Жезлом струшком ватру џара разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат изџикљала од раније
Из варница пишти багрем и пење се на вериге

Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити

Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа

Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује

Настави са читањем “КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ – Борисав Бора Благојевић”

Или иди, или остани – Мишко Плочић


Или иди, или остани

Или иди, или остани
Буди с њим, или ми се врати
Ал само знај нек ти је јасно
Добро пази да не буде касно…

Добро знај, ако одеш с њим
Ја и ти, готово је с тим
Разбиће се љубав наша
Ко пијанцу чаша…

У љубави нема компромиса
Има само среће или туге
Кад се двоје растају
Увек криве једни друге…

Нећемо моћи бити пријатељи
После љубави, нити другови
Остаће само нека сећања
И понека суза мања или већа…

Настави са читањем “Или иди, или остани – Мишко Плочић”

Ljepota neizgovorenog

Tišino, imaš najljepše ime.

Najljepše, sve dok ga ne izgovore.

Tišino, noćas ti zavodljivo šušte haljine.

Tišino, tvoje ruke grle najnježnije.

Tvoje usne ljube najiskrenije.

Tišino, tebi poklanjam one riječi najslađe

Riječi što gube moć kad se izgovore

Kao što i ime tvoje gubi od ljepote

Kada ga usne neke prozbore.

Tišino, budi tu, zagrli me

Ne idi, neka ti ime zaborave

Neka te dugo od mene ne odvede

Slatkih usana zov.

Ostani, ne idi, budi tu i ogrni svoj plašt

Sakrij me pod skute svoje

I ne daj da me otrgnu.

Čuvaj me, kao što mati čuva

Jedino čedo svoje.

Tišino, imaš najljepše ime

Koje kao i sve ljepote

Traje dok ga usne ne izgovore.

ПРВИ СУСРЕТ СА БОГОМ

Као малено дете играо сам се маштом,
бројао звезде сјајне и жељан био свега.
Нисам волео сумрак који са тамним плаштом
хара по нежној души, бојао сам се Њега.

Била је на сред собе, краћа јој једна нога,
столица трошна, стара на којој капут  „стоји”.
Зарудила је зора, на њој угледах Бога!
Затварао сам очи, спознао да постоји!

Сваког смо јутра потом баш као стари знанци
у соби старој, трошној гледали један другог.
Ћутали сложно оба, на крају, к’о незнанци
„разишли” се без речи и без погледа грубог.

Иако више нема собе, ни столице старе,
знам да ме увек прате те очи благе, снене
И у невољи свакој кад сви ме занемаре,
надамном стално бдије, јер Он је део мене!

Naše mesto

 

Srećemo se uvek na istom mestu,
u isto vreme, u istim predelima.
Na mestu gde se kraj veže s početkom.

Neki to zovu – beskraj, neki iluzija.

Ja to zovem – naše mesto,
mesto gde se čuje neizrečeno,
gde se dodirne nedodirljivo.

Srećemo se na stanicama
u kojima nema perona
putujući bez karte i pasoša
prelazimo najudaljenija mesta,
bez prepreka, bez nezgoda.

Srećemo se nezaustavljivim koracima
žureći jedno ka drugom
najbržim sredstvom prevoza,
putujemo brzinom svetlosti,
nepgrešivo sledeći samo trag karte
duboko ucrtan tu – u mislima.

Srećemo se – misao je nezaustavljiva.

Настави са читањем “Naše mesto”