Месец: фебруар 2021.

NJENO PROLJEĆE BI U GRANE U LIŠĆE U KORIJENJE – Mirko Popović

 

 

Ona se ne glasā bučno
Njenom se prisustvu-kušnji
Drhtavo otimam i tek
U riječi smještam
Djetinje iskrice njenih očiju

Настави са читањем “NJENO PROLJEĆE BI U GRANE U LIŠĆE U KORIJENJE – Mirko Popović”

Skrivena sećanja

 

Radim ono što nikad nisam,
ne dam sećanjima da zablistaju,
činim ono čega se plaših
u zaborav šaljem
sve što od njega brižljivo čuvano
u svakom danu je stajalo
na sred sobe, na sred stola
na sred srca…
pažljivo od prašine zaborava polirano
od patine vremena prohujalog čišćeno.

Činim ono što nikad nisam,
sebe od sebe branim
postajem stranac, neznaca
što ne mari što ne haje
za kim zvona u noći zvone
čijim se imenom sve lepo zove
poželeh da delim boje
i od portreta pravim mozaik
ali ne ide, ne ide…
razdeljena sećanja ne postoje.

I zato biram svoj strah najveći
zaborav neka proguta i prekrije paučina
neka se izgube senke i nestanu slike
i zvonki smeh i …i …
sve neka nestane, prestane, isčezne
dogori u plamenu sveće
i kao kap stvrdnutog voska nestane
u nekoj neravnini svećnjaka
nevidljivo, zaboravljeno.

Poverovala si mi Noći tamna?
Skoro da i sebe ubedih sestro slatka.
Ne ide to, ne odriče se sećanja dok je mrve razuma.
Laž je, Noći mila, lepa i slatka
no ne dam ono što na duši leži
za sva divna blaga lekovitog zaborava.
Sećanja i kada bole od svega se više vole
još razuma mrva negde se krije
i srce pamti oči najmilije.

Poverovala si mi, Noći tamna?
Skoro da i sebe ubedih da se lepota krije iza zaborava.

Прамен – Марко Маринковић

Вијори се прамен
на ветру дрхти
букти све више
из ватре пламен
немирне искре
њене су власи
док бујне косе
ветрови носе
али се ватра
сунца не гаси

Нити се мути
из ока сјај
нити се губи
када се љути
осмех је краси
док мене љуби
и стално слути
да то је крај

(C) Марко Маринковић

Срце ко бисер – Марко Маринковић

Срце ко бисер

Из златне шкољке
срце ко бисер
из њених вена
вино истине тече
кад прође стазом
та дивна жена
све замирише
на пољско цвеће

А гласом својим
нежно на ухо
пева ми песму
да се не бојим
вила што носи
свилено рухо
без које ко да
и не постојим

Настави са читањем “Срце ко бисер – Марко Маринковић”

Grčke violine

                                            ~oporuka mojim otocima~

Oči bez suza prošlog doba,
previše meda, od ženskih usta;
U tamnicama, srca koje proba,
kišu kad nad morima, kiši gusta.

Vinovim lišćem, prekrite lice,
čoveku bez cilja i srama, što gazi;
Ljubav, nad letom slepe ‘tice,
koja krilima lažne, oblake mazi.

Za dane, plavetnih, ponosa, vlasi,
ispletite vreme nad kamenom;
Nek vatra večno Ništa krasi,
kao vaš poljubac, nad mojim ramenom.

ОБЛАК- Душан Комазец

Пристигло време летње, жање се жито зрело.
Смркнуто небо прети, хитају хитри ати
да пре олује силне у једва видно село
пренесу муку тврду, пшенице родне влати.

Спутани коњи њиште, галопирају, фркћу,
јер их невреме слама, прах их прекрива тамом,
па се од страха стрешћу и као врбе дрхћу
када из облака их муња заслепи пламом.

Последњи трептај дана у сутону се губи.
Невреме слама крошњу столетног храста моћног.
Небо прилази земљи и хоће да је љуби
дахом исконске снаге, јауком ветра моћног.

У соби свећу пали старица смерна, бона.
Плаче, Богу се моли да прође пошаст худа.
Јецају заједно са њом с оближње цркве звона,
док прашина и туга шире се бескрајем, свуда.

Чемерна од живота што јој уреза боре,
јер свака брига ближњих бејаше туга њена,
смерна  у патњи својој гледа свеће што горе
и гасну као живот ил’ ружна успомена.

Шкрипе точкови колски, ветар урла све јаче.
Косци пристижу кући, класје у сеник мећу.
Једино шаров стари крај врата цвили, плаче.
У собу молитвену анђели бели слећу.

Поворка мала креће, опет јецају звона
док посустали ветар прашину пољем носи.
Чамови сандук даде мир што пожеле она.
Са неба облак бели поче сузе да роси!

РАЗНИ и ИГРА СВЕТЛА – Андреја Ђ. Врањеш


РАЗНИ

Ништавни, бедни, без врлина,
из живота изостану,
пробуде се кад све мине,
па у краћу пручу стану.

Постоје од светла бржи,
сву лепоту они знају,
диви они без имена
и кад оду они трају.
Настави са читањем “РАЗНИ и ИГРА СВЕТЛА – Андреја Ђ. Врањеш”

ЧОВЕК И ПАС и СТАРО ВИНО – Марко Маринковић

МОРНАР И ПАС

У приморском крају
прочуо се глас
о ноћном морнару
што га прати пас

Док заједно плове
таласима језде
ноћу рибу лове
гледају у звезде

Док се мреже пуне
јер од тога живе
под окриљем луне
звездама се диве

Не плаше се буре
нит великих таласа
жељни авантуре
та два мала аласа