Tiho ništa

Šta je prostor drugo,
do letina zanemelih reči;
Čekajući, zaneseno dugo, dugo,
beskrajne krilate, nevažeće
sreće, što nam se preči;

Ja sam, uvažavao laži tuđe,
za svoje potomke, nemira;
Vetar je vetru, sve ljubavi, luđe,
u senci jeseni, pratio i
vratio natrag od svemira;