Добродошли!
Сишла је са небеса
у Србију.
Пробудила Београд.
Редови су велики.
Мир и тишина владају.
Роје се мисли.
Свако носи неку муку,
или тугу.
Али вера остаје велика.
Траже људи излаз,
траже срећу,
неко благостање.
Сви стоје у истом реду.
Влада неки чудан мир,
нека тишина,
неки догађај
који следује
свима нама.
Богородица је својим доласком
донела појас,
а са њим и наду.
Благостање је потребно Србији,
али и вера.
Јер ако имаш веру,
имаш и
себе.
А ако имаш себе,
имаш све.
Kad uboge dane sve u jedan zbrojim
i nebom zaplovi ova duša prosta
neću hladan kamen sa imenom svojim
nek zaborav satre što od mene osta
Nek mi crna zemlja sklopi oči snene
bez krsta,bez sveća,bez imena moga
da me kiše biju ako uzdah krene
kao kletva starog umornoga Boga
Ako neko nekad moje ime šapne
nek to bude tiho ko molitva stara
da mi grešno telo lancima razapne
dok mi duša gori između dva žara
A kad pesma krene sazdana od bola
i svirači lenjo prelistaju note
Svako reč u pesmi od bola je pola
mali grumen tuge što iz mene ote.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
30.05.2026g.
Uspori malo
Uspori malo
Mnogo stvari je na tvoje ramo palo.
Veli meni muž moj
Preveliki je teret tvoj
Velika je to žrtva
Na kraju dana ostavi te kao mrtva.
Od početka dana, od uranka
Na sve strane jurim ka’ majka.
Htela sam da stignem sve
jurila na strane sto i dve.
Za odmor časa nema
moja ćerka svašta sprema
i ja sam deo tog sistema.
Al’ kad vidim njenu nameru čistu
I da je sve u Hristu,
nema odustajanja od toga,
nego molimo višnjega Boga
da caruje ljubav i sloga.
Proslavismo Gospoda uspehom
i delom
Ali potom klonuh telom.
Progovori ono bolom
i lekovima za stolom.
Kašalj što rebra lomi, stoji
Pancefa i limunade se ne boji.
I bronhitis i umor su tu
Nemilost do mene imaju istu.
Falilo je, dakle, samo malo
Da se palo
I zdravlje raspalo.
Stalo se i shvatilo
Krhko smo mi biće
I nemamo uvek pokriće.
Čak i kada je srce lavlje
Tananije je no što mislimo zdravlje.
Al’ u času tom
za spoznajom svetom
prilika ti sija
što ti u zdravlju nikad ne klija.
Jer bez nevolje nema Bogomolje.
Bez nemoći nema spoznaje
Božje svemoći.
Zaboraviš li u žurbi na Njega
telo te podseti na Tvorca svojega
ko se za sve pita
i zašto ne sme da se hita.
Uspori malo
Mnogo stvari je na tvoje rame palo.
Zablagodari za sve što ti se dalo
Za sve što ti je u životu sjalo
Al’ i za ono što se nije dalo
Al’ ti je Božju promisao odalo
Da bi deo ljubavi u tvoje srce stalo.
Snežana Popović
ТЕБИ СРНА
Чувај Боже тај бисер…
Из твог се недра посребрила,
из твог се ока осмелила,
да у људској души шара
снагом љубави.
Чувај Боже то благо…
Ти си је вољом створио,
у мору љубави окупао
и тако чедну у живот уградио!
Чувај Боже то Сунце…
Ти си је њиме осунчао,
па је постала светлост,
што таму лако помера.
Где сунце греје,
само се радост и срећа смеју.
Настави са читањем “ТЕБИ СРНА – Драгица Трајковић”
Све моје песме
настале су у тишини и миру ноћи,пред зору.
Тишина је моја снага,
мир је моја поезија,
јутро је моја истина.
Милујем стварност ноћи,
преточену у песму немирне
истине коју живим.
Живим ноћ,
као пас чувам речи,
док дању спавам,
уморан , али срећан.
Јер све док пишем,
живим свој живот
безживотног тела,
пропалог од болести,
али здраве памети,
очуване и свесне,
пуне
разних мисли
за писање.
ТРАГОМ ЧИСТЕ ДУШЕ
Још чувам у кораку топлу прашину,
јутра што на мајчину душицу миришу,
пре него што године донеше тишину,
у којим ветрови, стара сећања бришу.
Па дани кад је мраз био једини другар,
док пред школом дрхтим, а снови се губе,
кад је уздах био мали, бели жар,
док зиме, хладно и реско љубе.
Онда велики град и кошава што не стаје,
као лопов је кроз џемпер кости пила,
град који узима много, а мало даје,
док младост и нада беху једина крила.
А после дођоше…
године под туђим кровом, у бујичној реци,
свака цигла дома знојем заливена,
градих зидове и кров својој деци,
ону кућу што је у младости уснивена.
Сад у кући седим, ал’ зидови се хладе,
лета пролазе а свако у свој свет зароњен,
у сусрету без додира, сред празне параде,
човек оста сам, у себи заробљен.
И кад сивило дана прелије чашу до краја,
ја склопим очи и пустим да ме мирис ветра води,
тамо где још увек има сунца и старог сјаја,
тамо где срце мало, у сну опет босо проходи.
Још сањам орах стари, где ми први корак оста,
чувам зрно светлости док ме овај живот листа,
под његовом сенком надања никад доста,
ту где је душа моја, настала од неба чиста.
Драгојло Јовић
Želim da uđem u utrobu tvoju,
onako sav i bez ostatka
da se sklupčam poput fetusa
spojen na krvotok tvoj, da osjetim bilo
srca nam, tvog zajedničkog…
Potom prekrupna sa mnom
da me porodiš
bezbolno tiho i lako
i da me odmah na grudi priviješ
istog trena
ne mliječju
već dušom tvojom da me podojiš
pa od nje tople i meke
ovako drven i star da progovorim
porastem kao div
pa te poput ptičice uzmem na dlan i na rame svoje posadim
tu da poješ, cvrkutom i pjevom
i da zajedno kao jedno horizontima dalekim šetamo,
horizontima ovim ili onim
ležimo nauznak u travi među cvijećem i bubama
ili na pustoj plaži
gledamo nebo plavo i oblake bijele
hoću da te ljubavlju zamedim, posolim
hoću da te volim…
Облачно је
Киша пљушти
Расути тренуци
као фуријозна летња киша
По уснулим крошњама
дивљег кестена,
који тихо шуме
пуни емоција.
И све то
просуто је по путу
најлепше поезије
која је процветала у мени
у време пурпурних киша.
Скупио сам речи
по тој киши,
у врећу их ставио,
у кућу унео
Целу ноћ сам их сушио
слагао ,
и од њих
ову песму направио
и дао вам је
на читање.
А киша и даље пљушти
Нећу пред тобом ничице да падам,
Нити да златницима утробе своје
Дарујем твоје гладне раширене очи.
Дуго сам испуњавала све жеље твоје,
Покорни слуга твога величанства
Без круне и жезла кнегињо охола,
Ћутала сам опљувана и оклеветана,
Распета на Крсту сестра апостола,
Док вијекови кроз мене прођоше,
Кости предака свуда оставише голе
Своју дјецу у цвату оплакујем опет,
Самилости немаш за ране што боле.
Без пријестола невјернице силна
Све си моје наде и жеље закопала,
Злурадо тражиш све више и више
Мало ти што си ми срце ишчупала.
Нећу пред тобом да рањена клечим,
Сад кад и на тебе пада магла густа,
Ти си моју врелу крвцу просипала,
Љубила крволочног звјериња уста.
Поносила се гордо због моје усуди,
Зашто да те молим, гледаћу твој пад,
Ускоро ћеш дворска куртизана бити,
Пожњећеш оно што си посијала некад
Подсмева се и церека,
али цвика, па се штека.
Око лава само кружи,
ал’ не сме да корак пружи.
И пораз да призна мора,
не пали ниједна фора.
Не помажу смицалице њене,
не боји се лав хијене!